Od „Sve ili bojkot” do „Bojkot i ništa”

Piše Boško Jakšić

Zagledani u mikrosvet, funkcioneri Saveza za Srbiju krenuli su u kampanju ubeđivanja birača po oko 180 opština i gradova i više hiljada sela da bojkotuju naredne izbore, ali naporan rad na terenu teško da će se isplatiti jer ignoriše iskustva političke nauke i stavove makrosveta.
Bojkot – pojam koji je dobio ime po Čarlsu Bojkotu, kapetanu koji je bio socijalno izopšten u Irskoj tokom „rata oko zemlje” krajem 19. veka – ima dugu i važnu istoriju doprinosa naprednim socijalnim promenama, može da utiče na prodaju nekog proizvoda, ali u svetu politike retko uspeva.
Bojkotu nema mesta u funkcionalnoj demokratiji jer je učešće u srcu demokratskog procesa, ali može da ima ulogu u demokratiji koja ne funkcioniše, u društvima u kojima ne postoji fer politička utakmica. Srbija je, argument je bojkotaša, dostigla tačku na kojoj su ti uslovi narušeni do te mere da je bojkot neizbežan.
Mnogi politikolozi smatraju da u zemljama „izborne autokratije” strategija bojkota demokratiju izbacuje iz koloseka pre nego što joj pomaže, da učešće u izbornom procesu – i kada je neravnopravan – donosi više koristi od bojkota.
Zašto je onda SzS procenio da u postojećim okolnostima mora da ide na bojkot koje je počeo u parlamentu? Koliko je realno da „kažnjavanje” vlasti bojkotom uspe? Da li su čuli šta kaže Elizabet Voren, vodeća kandidatkinja za nominaciju demokrata na američkim izborima 2020: „Uspećemo kada sanjamo veliko i borimo se teško, ne kada sanjamo malo i odustanemo pre nego što smo počeli”.
Samoisključivanje iz izbornog procesa je rizična taktika, posebno ako nije obezbedila široku podršku. Vladajuća koalicija osigurala se na razne načine – od kojih su neki nedemokratski pa i nelegalni – da veliki korpus birača izađe na glasačka mesta. Ima podršku SAD, Evropske unije i OEBS-a čiji se zvaničnici protive ideji bojkota.
Političari opozicije odabrali su posao u kome se pobeđuje ili gubi, u kome se ne bojkotuje stvarnost. Njihovi birači očekuju da makar jedan jedini dobije mesto u skupštini kako bi njegov/njen kritički glas mogao da se čuje u TV prenosima. Treba nastaviti borbu za izborne uslove, kako kaže lider Nove stranke Zoran Živković.
Bojkot je pasivizacija. Bekstvo u mišju rupu. Bojkot je posredno priznanje nemoći u složenoj političkoj borbi u kojoj postoji mnoštvo drugih instrumenata za osvajanje vlasti. Bojkot je odustajanje od borbe za fer i pravedne uslove izborne trke. Bojkot je doprinos polarizaciji koja je predvorje nasilja. Opozicija, takva kakva jeste, teško da bi i uz kvalitativno poboljšanje tih uslova pobedila 2020. ali bi nastavkom regularne političke borbe sebi otvorila prostor za trijumf u izborima posle toga.
Naprednjaci kaži da ih je „baš briga”, ali Aleksandru Vučiću ne bi bilo prijatno da svet sazna da su izbori u Srbiji održani uz bojkot opozicije. Jeste to stilska potvrda da sa vlašću nešto nije u redu. Jeste i neprijatnost za reputaciju političara na Zapadu koje bi javnost propitivala koga to oni u Beogradu brane.
Ali, ko će nastaviti da pritiska oko „popravke” izbornih uslova ili RTS-a koji ne oblikuje samo unutrašnju politiku i „u željenom pravcu” kanališe predizborno raspoloženje, već određuje i percepcije Srbije u svetu, doprinosi imidžu „delimično slobodne” zemlje i padu za 14 mesta na listi slobode medija Reportera bez granica?
RTS je daleko od onog kakav bi trebalo da bude javni servis u obavljanju svoje uloge objektivnog i tačnog informisanja, ali je nesumnjivo barem za jotu bolji od vremena kada je – pre blizu godinu dana – potpuno ignorisao proteste po Beogradu koji su demonstrante dovodili i pred njegova vrata.
Nema te vlasti koja bez pritiska daje ustupke rivalima. Ne bi ni ova da nije morala: zbog spontanog nezadovoljstva masovnih protesta, zbog kritika u izveštaju Evropske komisije, zbog poruka koje predsednik ispod stola dobija od zapadnih partnera nezadovoljnih stanjem demokratije u Srbiji, zbog bojkota parlamenta.
Zaposednute su neke teritorije. Malo? Naravno da jeste, ali neki rezultati su tu. Svaka pobeda je slatka. Danas oko biračkih spiskova i REM-a, sutra oko medija, prekosutra oko regulisanja funkcionerske kampanje… Ali, kada su stvari krenule s mrtve tačke, inicijatori promena su se povukli u pećinu spremajući se za zimski san. Umesto nastavka borbe, pa i po cenu poraza, umesto proširenja granica demokratije do onoga što se smatra mogućim, deo opozicije bez realne snage pribegava sasvim nerealnoj maksimalizaciji zahteva: „Sve ili bojkot”.
Zar neko misli da će vladajuća ekipa tek tako prihvatiti sva 42 uslova SzS i olako se, bez političke borbe i natezanja užeta, odreći svega što koristi za opstanak na vlasti i za dobijanje još jednog mandata? Zar neko očekuje da vlast sama sebe promeni, učtivo se nakloni i kaže: Izvol’te gospodo. Srbija je vaša.
Konflikt između dve pozicije – glasati ili ne glasati na izborima – je čista refleksija svakodnevnog konflikta između realnosti i priželjkivanog. Pretnja bojkotom je kao instrument odradila svoj posao. Slogan „Sve ili bojkot” realno preti da se transformiše u „Bojkot i ništa”.
Preti strateški bankrot. SzS će propustiti priliku da biračima prenese svoje poruke, neće ući u parlament pa će ostati bez novca i tako sebi dodatno suziti prostor manevra. Bojkot je poslednje utočište, kažu njegovi protagonisti. Jeste, ali ukoliko se prvo, uz rad i strpljenje, ne iscrpu svi ostali.
SNS-u i koaliciji međunarodni igrači priznaće legitimitet, režim dobija još jedan mandat, sa više poslanika, da bez ikakve korektivne aktivnosti političkih rivala radi šta hoće. Bez rampi, osionije nego do sada.

Komentar prenet sa portala Politika