Nikola Krstić – Zaostavština SNSrbije
Autor: Nikola Krstić, slobodni novinar, Izvor: Danas
Da je đavo doneo zlo, a odneo šalu pokazuje najnoviji primer krstaškog pohoda antivučićevske čaršije protiv glavne i odgovorne urednice Insajdera Brankice Stanković koja se usudila da pozove Predmetnu Instituciju (na BHS jeziku: predsednik Srbije Aleksandar Vučić) i da ga intervjuiše kao najmoćniju personu ove zemlje, a bogme možda i regiona, o važnim i krucijalnim pitanjima ovog kazamata koji nazivamo državom. Svašta su joj pisali, govorili, dobacivali i koješta psovali – uspeli su da to sve nazovu kritikom – osobi koja je skoro pa svoj život dala da do nas dođe istina, ona sirova, gadna i mračna.
Dok je ta ista čaršija se kikotala uz pseudonovinarske video-snimke novopečenog novinara, a starog sledbenika Vojislava Šešelja, Nemanje Šarovića koji je trolovao i dovodio do apsurda onu šaku jada & bede koja je dolazila na naprednjačke karnevale strave i užasa.
Dobro, među tom čaršijskom skupinom ima i dobrih Samarićana i onih koji pamte ko je gospodin Šarović, koji je osuđenog ratnog zločinca napustio ne zbog toga što je ovaj preterivao u svom bljuvanju raznoraznih gadosti, nego zato što je prodao veru za večeru. Dakle, naša rokenrol zvezda se vodila onom parolom „nisu ljuti na Miloševića što je ratove vodio, nego što ih je izgubio“.
Međutim, gospodin Šarović i gospođa Stanković nisu tema, već su samo uvod u anatomiju našeg ludila koje se, zapravo, krije ispod ovih benignih trabunjarija krugdvojkaških mislioca.
Naime, proći će jednog dana ovo Zlo, završiće se i Doba Pacova – neće A. Vučić večno vladati, iako to volimo mazohistički da izjavljujemo – dogorevala je i mnogo gorima od njega, pa će i njemu. Ali se niko ne pita – ili barem ne toliko glasno – ko su svi oni ljudi koji ovih dana rade unutar mašinerije, primera radi, i dobijaju instrukcije kako i na koji način da se nekome razori život.
Skoro trinaest godina se marljivo radi na izgradnji čitave propagandne platforme za uništavanje ljudi. U redu, odmah ćemo da graknemo da su prvi među jednakima Dragan J. Vučićević, Milomir Marić, Saša Milovanović… i drugi dvorski pajaci, ali iza njih stoji čitava armija koja sebe naziva novinarima.
To su sve takozvani obični ljudi, koji su naše komšije, rođaci, poznanici, koje srećemo po prodavnicama, ćoškovima, pijacama i izlascima. Nemojte reći da ih ne znamo. Imamo sa njima zajedničke prijatelje.
Ti ljudi takođe imaju svoje živote, porodice, odnose, uspomene, traume i komplekse. Svi oni su na ovaj ili onaj način pokušavali nešto da učine sa svojim životima, da pronađu svoje mesto pod suncem, te da na kraju dana mogu mirno i spokojno da se vrate u ušuškanost i toplinu svog doma.
Ali moje pitanje je – kako?
Kako mogu da spavaju mirno kada objave pasoše studenata? Kako mogu da kažu ljudima gde rade kada ista ta redakcija je možda njihovu prijateljicu, dete, unuku ili devojku nazvalo „ustaškom kurvom“? Kako mogu da zagrle svoje voljene nakon što objave fotografije roditelja dece, nazivajući ih izdajnicima, koja se na ulicama bore i za njihovu budućnost?
Kako mogu da mirno bindžuju seriju kada znaju da su tog dana u emisiju zvali silovatelja-glumca i ratnog zločinca da tumače stvarnost studentske pobune? Kako umeju da se pogledaju u ogledalo kada napišu tekst u kojem navode da je studentkinja završila na psihijatriji? Kako mogu bilo gde da se pojave i kažu: „Da, ja sam novinar, i ja stojim iza svega ovoga!“
Svi ti takozvani i obični ljudi sutra će reći da su radili samo svoj posao, da su imali petoro dece, tri kredita, bolesnog psa, trudnu strinu, da su bili ucenjeni, da nisu imali kuda, da su im svi po kući pomrli, ali, ukoliko bude bilo iole zdrave pameti, razumeće se da to suštinski i nema veze sa pravom istinom.
Da su ti krediti i deca možda bili samo kap koja je prelila čašu, ali da su potpuno odsustvo morala i ljudskosti, zapravo, glavni motori za činjenje takvih zlodela.
Ta gangrena koja je zahvatila sve pojmove i osnovna načela šta znači biti čovek raširila se i u druge pore ovog društva.
Naprednjačka paštalogija u kojoj se za svako izrečeno i počinjeno zlo odgovara sa „pa šta“ postala je ko dobar dan, stoga ni ne čudi što se sve obrnulo naopako, te su nam Brankica Stanković i Nemanja Šarović u istom rangu.
I kada padne sa gvozdenog prestola Onaj Čije Se Ime Ne Spominje, ostaće gomiletina amoralnih stvorenja, koja će morati ispočetka da se uče šta znači biti ljudsko biće. I to sve pod uslovom, ako uopšte novovlašće bude bilo spremno da se uhvati u koštac sa tom jednom i jedinom pravom zaostavštinom ove proklete SNSrbije.
Tekst je prenet sa portala Danas.
