Naša deca neće normalizovati vašu nenormalnost

Piše: Snežana Miletić

Insistirati na tome preko – još uvek šokiranih – roditelja koji ne znaju kako da se nose s traumom svoje dece, stravičan je udar i na njih i na psihu dece koja su uplašena iskakala kroz prozor VII2 dok je krvavi pir bio u toku, psihu dece među kojima su bili i oni preko koje su padali – mecima pokošeni – drugovi, ispod čijih su se mrtvih tela skivali ne bi li preživeli.

Turirati roditelje potom svakog narednog dana, na razne načine, kroz razne školske grupe, preko predstavnika Saveta roditelja ubeđivati ih kako je za njihovu istraumatizovanu decu, koja su samo pukim slučajem preživela masakr, najbolje da se čim pre vrate u školu, pa na svoju ruku odrediti da je to predstojeće srede, zločin je druge vrste, tek malo manje strašan od zločina koji su roditelji i deca preživeli 3. maja, a čije će posledice još dugo, dugo, vidati.

Sve to, u najmanju je ruku bezosećajno, nedelikatno, nehumano i neljudski, a u krajnjem slučaju, i netaktički potez koji pokazuje da su oni koji to predlažu, nude ili insistiraju na tome, krajnje odvojeni od stvarnosti i realnog života, svojih građana, od smisla i logike, ili je ljudskost kao deo korpusa čovekovog bivstvovanja za njih krajnja nepoznanica. Jer, ako nisu otuđeni od stvarnosti, onda su predlagači tih neljudskih ideja, stravično bezobzirni i bezobrazni, nadasve drski, a ako ćemo rečnikom religioznih – i posve bogohulni.

Da li ste vi normalni?

Šminkati stvarnost u svetle boje u trenutku kada je ona krajnje mračna usled tuge zbog prolivene dečje krvi, ne sme biti logika nijedne politike, pa ni one najnaopakije, najgluplje i najgore od najgorih. Nedopustivo je drsko i nečovečno pritiskati da se deca čim pre vrate u školu, na čijem je ulazu ubijen čovek koji ih je voleo kao najrođenije, nedopustivo je tražiti od dece da čak i sedam dana kasnije ponovo prolaze pored mesta gde su ubijene dve devojčice iz petog razreda, na prvom dežurstvu u svom životu, kojem su se neizmerno radovale, nedopustivo je prolaziti pored mesta gde je u nastavku ubijena jedna sedmakinja, nedopustivo je prolaziti pored učinionice iz koje si kroz prozor iskakao ne bi li se spasao od pucnjave, ili – nedajbože – ulaziti u istu gde je usmrćeno još petoro dece, nedopustivo je ulaziti u učionice gde se koji dan ranije stotine dece krilo od pucnjave, obliveno strahom i užasom, što za sopstveni život, što videvši ubijene drugare kako leže u lokvi krvi. Nedopustivo je. NE-DO-PUS-TI-VO.

Da li je moguće da predlagači mera ne razumeju da su preživela deca izgubila drugove, među njima i najbolje prijatelje s kojima su u ovim svojim godinama možda i u bližim odnosima nego s roditeljima? Da li je moguće da ne razumeju razmere činjenice da su se trinaestogodišnjaci prvi put u životu najdirektnije susreli sa smrću? Da li je moguće da ne osećaju da ozdravljenja od svega toga nema tako što će ih se čim pre vratiti na mesto zločina?

Pustite nastavnike da zaleče traumu

Ništa manje zlodelo nije terati istraumatizovane nastavnike na neku vrstu savetovanja na isto mesto gde je počinjen masakr nad nedužnim ljudima, i to ni 48 sati nakon zločina. Zar u Beogradu nije bilo nijednog drugog mesta za to?! Terati nastavnike da prolaze kroz hol kojim je liptala krv petaka i sedmaka, pored zidova na kojima su i dalje rupe od metaka, prolaziti kroz prostor koji je tog dana smrdeo na hlor i druga sredstva za čiščenje kojima se pokušala čim pre oprati savest i zamaskirati da je tuda izneseno devet beživotnih tela – osam osnovaca i njihovog čuvara Dragana, terati nastavnika koji je ušao u VII 2 i video prizor masakra, a potom, iako zblanut viđenim, ipak pokušao da opipa puls izrešetane dece ne bi li video ima li još živih među njima – isto je zverski čin. To može samo neko bez imalo svesti, savesti i mozga.

Pustite nastavnike “Vladislava Ribnikara” da se saberu. Pustite ih da dođu sebi, da zaleče traumu ti, jedini prisebni ljudi u toj užasnoj situaciji, koji su se snašli najbolje što su umeli, koji su naše malce izvodili iz škole predstavljajući im sve kao igru u kojoj, ako bi da pobede, u hodniku moraju da budu tihi, pretihi, a čim izađu na ulaz škole iz Svetozara Markovića da trče brzinom svetlosti do Cvetića ili parka ispod Jugoslovenskog dramskog. Pustite bar neko vreme na miru te nastavnike koji su naše starije osnovce naguravali u ćoškove učionica, a na vrata stavljali stručnjače i stolice, ili ih zaključavali, dok su ih istovremeno utišavali da bi preživeli. A deca im odmah nisu poverovala, mislila su da je sve neka šala. Pustite na miru nastavnike koji su bili s našom decom u najdramatičnijim trenucima njihovog života. Tim nastavnicima se MORA dati vremena da dođu sebi, da koliko toliko izvidaju rane, jer su pred njihovim očima ubijena deca – drugovi njihovih učenika koji su pukim slučajem preživeli užas.

Testirati predlagače, decu pustiti da rastu

Nije mera za vidanje tako strašnih rana nikakva radna grupa, pa ni mnogo njih, ni najavljene grupe psihologa nisu dovoljne, a tek nisu hiljade obećanih metaka koji će biti negde vraćeni, i ne samo zato što ti meci neće vratiti ubijenu decu. Mera za vidanje rana isto tako nisu ni dva policajca na ulazu u “Ribnikar” ili bilo koju drugu školu ubuduće, niti 1200 novih policajaca, niti test na narokotike, kao što mera za vidanje rana nije ni spuštanje krivične odgovornosti sa 14 na 12 godina, niti smrtna kazna.

Predlagači mera morali bi znati da naša maloletna deca nisu krimosi koji treba svakodnevno da prolaze kroz špalir dva policajca, niti narkomani koji bi svakih šest meseci išli na test na narkotike, ali nemamo ništa protiv da oni koji su sve ovo predložili budu testirani na narkotike i na kriminal. I da objave rezultate tih testova, a vrlo, vrlo bi nas obradovalo da ti isti predlagači pominjanih mera najzad počnu da poštuju zakon jer je to jedina prava mera za vidanje rana i za predupređivanje bilo čega sličnog – poštovanje zakona i vladanje prema njemu, da zakon važi za sve, da se kažnajva ono što nije normalno, a ako ne znaju šta nije normalno – neka pitaju stručnjake koji će im reći: da nije normalno promovisati kriminalce u školi, da nije normalno da psihijatar vitla pištoljem na društvenim mrežama, da nije normalno da se u bolnici, bez znanja, porodilje snima i uživo prenosi porođaj, da nije normalno da se na sudu ismeva i omalovažava žrtva silovanja, da nije normalno da članstvo u bilo kojoj organizaciji, pa i Narodnoj biblioteci, bude apologija  nenormalnosti… Džaba meci, policajci i dramatične pres konferencije, ako se sve prethodno normalizuje.

Da li je moguće da ne znate ništa bolje od toga, da među vama predlagačima mera nema pametnijih i razumnijih ljudi? Da li je zaista moguće da ne razumete razmere ovog užasa i tragedije? Da li je moguće da postoji čovek koji se ne izvija od bola u ovom trenutku?

Dugogodišnje zataškavanje nasilja

Upravo zbog takvih mera koje predlažete, postoji vrlo ozbiljna i osnovana sumnja u to da se od vas može očekivati da se najzad otvoreno i hrabro obračunate sa svim lošim tekovinama u našim školama, pa i u OŠ “Vladislav Ribnikar” koje se godinama, pod maskom dobrog rejtinga škole, vrlo vešto prikrivaju. Važno je naglasiti da se ovde ne govori o nasilju koje se pominje da je, navodno, iniciralo krvavi masakr.

A OŠ “Vladislav Ribnikar” već dugo zataškava razne vrste vršnjačkog nasilja koje postoji već i u nižim razredima ove škole (od naizgled benignog zavrtanja kragni da bi se proverila marka odeće do sve ozbiljnijeg u vidu pljuvanja u posudu s užinom, lomljenja naočara, davljenja vijačom, unošenja u lice i pretnji rečima “mrtav si”, prozivanja dece bosanskim govnom, uboda olovkom, ismevanja dece, prozivanja dece s dugom kosom pederima…). I sve je to prijavljeno razrednoj/om starešini, pedagoškinji i direktorki škole.

Ali – čuva se rejting….

Nasilje se u ovoj školi zapravo sistematski gaji jer se sistematski godinama zataškava. Nije važna dobrobit dece, važan je rejting. Umesto da se čuvaju deca, čuva se status. Umesto da se staje na stranu dobre dece i one koja su po svojoj prirodi mirnija od ostalih, koju druga deca na razne načine uznemiravaju, prećutkivanjem čak i sitnih primera nasilja, nasilna deca se deca zapravo štite, a nasilje se time direktno normalizuje. Istovremeno se pumpa lažni mit o elitnosti škole, dok ona živi isključivo na staroj slavi. Nastavnici su nemoćni, jer moraju da ćute, inače će biti sankcionisani, mobingovani ili će ostati bez posla.

Vršnjačko nasilje u toj, kako se često ističe, elitnoj beogradskoj školi, postoji ne samo u školi, već i van nastave, oko same zgrade škole, u obližnjem dvorištu Treće gimnazije, gde se okupljaju i deca iz “Ribnikara” da bi igrala košarku, ili prosto otpadala na vršnjačke teme. U tome ih prečesto fizički ometaju stariji tinejdžeri iz, kako se predstavljaju, gangova iz drugih škola, što se neretko završi razbijenim usnama, nosem, ili pesnicama po drugim delovima tela. I na to se žmuri, iako bi to moralo biti u nadležnosti obe škole koje deli to igralište/dvorište. I o tome su obavešteni rukovodioci škole. I niko ništa nije preduzeo, a mogao je, prevencije radi, na tom mestu biti postavljen bar jedan policajac.

Zbog svega toga, upravo je 3. maja, ta – nekada – elitna beogradska škola, nažalost pokazala da nije elitna.

Jer, elitna škola nije ona koja gura pod tepih primere nasilja, a kiti se brojem takmičenja i nagrada, pa to kači na sajt, koji je u trenutku pisanja teksta 7. maja neupotrebljiv: na njemu ne stoji čak ni crni flor, niti saučešće roditeljima ubijene dece. Istog nema ni danas, 8. maja, na dan sahrane još dvoje učenika ove škole. Ni reči o masakru. Opet zataškavanje, ušminkavanje istine. Opet čuvanje rejtinga koga nema.

Elitna škola morala bi i mogla da bude samo ona koja rešava probleme koji neminovno iskrsavaju tako što o njima govori, tako što štiti dobru decu, a nasilnike u saradnji sa stručnim službama pokušava da usmeri u dobrom pravcu, naravno uz saglasnost roditelja koji nisu bili u stanju da dobro vaspitaju svoje dete, jer da jesu, nijedna igrica, ili bilo koji drugi internetski sadržaj, pa makar on bio i darkvebski, to ne bi mogao da pokvari. Da se neko bavio decom koja na društvenim mrežama veličaju zločin od 3. maja, ona to sigurno ne bi činila, jer bi znala da to nije normalno, znala bi ko su pravi, a ko pogrešni idoli.

Mi preživeli, tražimo…

Umesto što je izrekla meru deljenja olovaka ispred škole u kojoj je počinjen stravičan zločin, da bi se užasnuti građani upisali u knjigu žalosti, zbog toga što je 3. maja stravično pala na ispitu ne samo elitnosti, a prevashodno zato što je na čelu škole u kojoj je streljano osmoro dece i čuvar škole, direktorka “Vladislava Ribnikara” morala bi promptno krenuti okasnelim, ali ipak tačnim stopama ministra prosvete Branka Ružića i čim pre podneti ostavku. Isto bi morale odmah da učine i pedagoškinja ove škole i psihološkinja, a na njihovo mesto država odmah da dovede ozbiljne stručnjake, znalce, a ne čuvare rejtinga i šminkače lažne istine. Ostavke je rukovodstvo ove škole MORALO da podnese odmah. Bio bi to ljudski i častan čin. Sve drugo je duplo dno.

Do tih ostavki, na nama je roditeljima, dedama, babama, ujacima, ujnama, stričevima, strinama, tetkama, tečama, prijateljima, komšijama… da li ćemo dopustiti da se nastavi lažno šminkanje stvarnosti, da se pod tepih opet gura i gurne sve ono o čemu se već dugo govori u ličnim susretima roditelja i u školskim grupama, ili ćemo ovoga puta insistirati da se to reši: otvoreno, brzo i definitivno?

Na nama je da li ćemo dozvoliti da se normalizuje nenormalno i da li ćemo dopustiti da naša deca normalizuju njihovu nenormalnost? A odgovor bi morao biti – no pasaran.

Pažljivo osmisliti povratak dece u školu

Povratak dece u istu školu u kojoj su 3. maja preživela masakr, u ovakvim okolnostima predstavljalo bi njihovo dodatno teško traumatizovanje. Nije izvesno ni da bi u svemu tome pomogla ozbiljna rekonstrukcija škole, koja se već godinama najavljuje. Možda bi u ovakvim slučajevima bilo dobro proučiti iskustva ljudi i sredina nakon sličnih školskih masakara u Rusiji, Skandinaviji i Americi (škole su u tim sredinama ili potpuno rekonstruisane, ili srušene, ili su deca izmeštana u druge prostore). Ili prosto najzad prepisati nešto od tih Finaca, bar taj KiVa metod.

Zbog strašnih ožiljaka preživelih, zbog toga što su obe ulice na koje “Ribnikar” izlazi, i Svetozara Markovića i Kralja Milutina, ovih dana i dalje ulice nemerljive tuge, u kojima bolno zveči grobna tišina, najlogičnije bi bilo zatvoriti školu do – ionako tu već pred nama – kraja školske, ili je, ako se baš mora, završiti onlajn. Jer deca nisu sposobna ni za najobičnije funkcionisanje, a kamoli učenje, a škola im u tome u 30 dana nikako ne može pomoći.

Za narednu školsku godinu treba osmisliti alternativni prostor za đake ove škole – nikako ih parcijalno premeštati u druge škole, što bi takođe bila trauma za njih. Najbolje, izgraditi novu školu – zgrade se ionako ovde kod nas grade za mesec dana, pa što ne bi mogla i jedna škola za jedno školsko leto? Novi prostor ne bi decu vraćao na staru traumu koju će roditelji tokom leta, na razne načine, a sigurno i uz pomoć stručnjaka, pokušati da zaleče.

Zbog osmoro streljane dece i Dragana

Predlagači pogrešnih mera, takođe, moraju znati da naša deca nisu ni bolesna, ni glupa, ni ćorava. Naša deca su uplašena, tužna i zbunjena, isto kao što smo i mi. Pustite nas na miru da zajedno procesuiramo ono šta se desilo i da probamo u okrilju roditeljske ljubavi da ih ozdravimo onako kako mi znamo da je najbolje za njih, jer svako je dete na drugačiji način doživelo ovu traumu. Za onu decu čija oba roditelja rade, organizujte boravak u nekom sasvim drugom prostoru – a toliko ih je po Beogradu praznih.

Urazumite se, za boga miloga, setite se reči onog starog upokojenog čoveka koji je ovdašnje ljude stalno prozivao rečima “Budimo ljudi”, očigledno jer je jako dobro znao s kim ima posla… Budimo ljudi: manje vežbajmo u streljanama i kockarnicama, a više oči u oči vežbajmo razgovor i dobrotu, više dijalog, nego monolog. Manje piara i foliranja, više realnog života i istine. Ne sledimo slepo politiku, osluškujmo puls ljudi. Ne zataškavajmo probleme, suočimo se s njima, jer na kraju uvek vrlo gromko zazvoni – evo – nama. Upalimo lampice u ovo nešto malo mozga što je, usled svih užasa koje smo preživeli, ostalo nesamleveno. Dok ne bude pre-prekasno, u nadi da već nije…

Uradite to. Uradimo to zbog ubijene dece. Zbog Mare, Eme, Andrije, Katarine, Ane, Sofije, Bojane, Adriane, zbog čuvara Dragana. Zbog preživelih koji se oporavljaju kod kuće i onih za koje se, plamom svakog preživelog srca, još uvek molimo da prežive.