Na pravom mestu, među pravim ljudima (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić.

Po završetku filma, koji je trajao punih 90 minuta, održana je zanimljiva tribina na kojoj su govorili i gosti i domaćini, pred publikom koja je brojčano prevazišla i najoptimističkija očekivanja.

Film govori o Homoljskim planinama, o starim šumama koje nestaju, o 227 zaštićenih vrsta koje nemaju gde da odu, o vodi, zemlji i vazduhu koji nisu resurs nego uslov života. Govori o projektu „Čoka Rakita“, o istražnim radovima koji već ostavljaju posledice i o razvoju koji često stiže pre pitanja da li je takav razvoj uopšte prihvatljiv.

Nakon filma usledila je tribina sa aktivistima Rendžera istočne Srbije, ljudima sa terena, koji ne govore iz kancelarija nego iz šuma, sela i planina. Bez patetike, bez teatralnosti, sa činjenicama i iskustvom koje ne možete pročitati u saopštenju. Govorili su o terenu koji se menja pred očima onih koji ga poznaju decenijama, o kumulativnim efektima, o pravnim problemima, dugoročnim posledicama i o borbi koja je praktično tek počela. Govorili su mirno, ali sa onom vrstom odlučnosti koja ne dolazi iz ideologije, već iz lične odgovornosti.

Prostorije su bile prepune, iznad svih očekivanja. Ljudi su stajali, sedeli gde su mogli, ostajali do kraja. To je uvek znak da je prisustvo motivisano nekim višim ciljem, nečim mnogo dubljim od radoznalosti.

Ali ova priča nije samo o jednom filmu ni o jednoj planini.

Ona je i o tome kako su, nakon što je zaživeo studentski pokret, građani koji su želeli da ih podrže počeli da se organizuju u zborove po mesnim zajednicama. Neki od tih zborova su se vremenom ugasili, neki opstajali tiho, ali ima i onih koji su postali stvarne i čvrste zajednice. Zbor MZ Centar u Pančevu, kome i sama pripadam, kao i još nekoliko zborova u gradu, primer su za to.

Zborovi Pančeva inače imaju dobru saradnju i redovne međusobne sastanke. Kada se organizuju veći skupovi ili protesti na nivou grada, saradnja se dodatno intenzivira i svako učestvuje u granicama svojih mogućnosti. Tada nestaju sitne nesuglasice, različita mišljenja se sklanjaju u stranu, a ostaje ono najvažnije — zajednički cilj. Upravo zahvaljujući toj saradnji zborova Pančeva i održana je ova manifestacija.

Prostor u kojem se sve odvijalo nije dobijen kao poklon niti je bio spreman za upotrebu. Prostorije MZ Centar su zakupljene, a mladi ljudi su ih sopstvenim radom doveli u funkcionalno stanje u kojem danas mogu da prime veliki broj građana. Krečili su, čistili, popravljali, unosili nameštaj, postavljali opremu, pretvarali zapuštene prostorije koje godinama nisu korišćene u mesto susreta, razgovora, razmene mišljenja i otpora. Niko im to nije morao reći. Niko ih nije platio. Uradili su to jer su shvatili koliko je ideja važna i koliko je taj prostor potreban. Bez pompe, bez samopromocije, bez potrebe da se istaknu. Samo rad.

Teško je ne setiti se da smo pre manje od godinu dana stajali ispred prostorija MZ Centar, koje su tada bile zatvorene za građane. Napolju, na kiši, vetru ili vrućini, među komarcima, u mraku u kojem smo se jedva videli i čuli, dok je policijsko vozilo koje je motrilo na nas bilo redovna pojava. A sada? Uređen, čist, topao i prijatan prostor u kojem se vode važni razgovori o svim značajnim temama. Ta promena sama po sebi deluje kao mali dokaz da se stvari mogu pomeriti kada ljudi odluče da ne odustanu.

Te večeri organizovali su sve. Od stolica i razglasa, mikrofona, do projekcione opreme u dve prostorije. Delovalo je lako, ali samo zato što je iza toga stajao ogroman rad.

Ja sam u tom zboru najstarija i sa ponosom uživam poseban tretman. Ne samo zbog godina, već, kako oni kažu, zbog svega što jesam. Dočekuju me sa pažnjom, uvažavanjem i toplinom koja se ne može odglumiti.

A ja im uzvraćam onim što imam i mogu: iskrenim poštovanjem, podrškom, pohvalama i ljubavlju koja nije sentimentalna, već duboko iskrena i zahvalna.

Posmatrala sam ih i te večeri: pametne, vredne, organizovane, elokventne, ozbiljne kada treba, vedre i nasmejane kad god mogu. Neke sam upoznala prvi put, ali osećaj da baš tu pripadam nije bio samo trenutan. To nije samo generacijska solidarnost. To je zajednica koja se gradi radom, brigom, zajedničkim stavovima i međusobnim uvažavanjem, a pre svega zajedničkim ciljevima.
Posebno je ohrabrujuće što su među njima i studenti. Generacija koja je pokrenula talas koji je probudio mnoge uspavane delove društva. Uz njih su se organizovali građani, roditelji, komšije, ljudi različitih profesija i godina. I upravo u toj raznolikosti leži snaga.

Iz te večeri nisam ponela samo težinu tema o kojima se govorilo. Ponela sam ponos. Ponos na te mlade ljude. Ponos na ono što zajedno postižemo. Ponos na činjenicu da zajednica još uvek može da se izgradi odozdo, bez dozvole, bez finansijera, bez velikih reči, ali sa mnogo truda, rada i entuzijazma.

Sa njima znam da nisam sama u ovom gradu u kojem nemam rodbine ni stare prijatelje. Sa njima znam da ovaj i ovakav rad ima smisla. Sa njima grad, koji je decenijama bio uspavan i inertan sada je probuđen, živ i aktivan. Dovoljno je samo nekoliko objava na društvenim mrežama da bi se za jedan dan organizovao skup od nekoliko stotina ljudi.

Sa njima verujem da ćemo se izboriti za slobodu. Ne kao apstraktnu ideju, već kao pravo da živimo dostojanstveno, u zdravoj zemlji i u društvu kakvo postoji u uređenim državama.
Ako ste propustili tribinu, pogledajte snimak, informišite se, uključite se. Ove teme se tiču svih nas, čak i kada mislimo da su daleko.

A ja znam samo jedno: na pravom sam mestu, među pravim ljudima. Ljudima koje beskrajno poštujem i volim i na koje sam neizmerno ponosna. Ono što smo do sada uradili možda ne izgleda veliko onima koji veruju da se promene dešavaju samo odozgo. Ali za nas koji smo tu, koji smo stajali napolju na kiši i vetru, koji smo čistili, nosili stolice, lepili plakate, ili prosto bodrili, podržavali, pisali i ostajali do kraja, to je dokaz da ljudi u ovoj zemlji još nisu odustali jedni od drugih.

Nismo pristali na to da normalan život bude privilegija, niti da dostojanstvo bude luksuz. Ne pristajemo na zemlju iz koje se odlazi čim se ukaže prilika, niti na društvo u kojem se ćuti da bi se preživelo. Hoćemo državu u kojoj se ostaje jer se može živeti. Mirno, pošteno i bez straha.

Zato ovo nije kraj jedne večeri, ni jednog događaja, ni jedne inicijative. Ovo je početak puta koji će trajati koliko god bude potrebno. Dok Srbija ne postane zemlja u kojoj je normalnost pravilo, a ne izuzetak, a pristojan život nešto što se podrazumeva, a ne nešto za šta se moli.

I verujem da ćemo uspeti. Ne zato što je to lako, niti zato što je izvesno, već zato što sam videla ko stoji oko mene.

A kada imate takve ljude, odustajanje više nije opcija.