Igor Velić – Kreatori saobraćajne politike i odgovornost za tragičnu saobraćajnu nezgodu

Autor: Igor Velić, master inžinjer saobraćaja

U petak, 17. oktobra, na putu Sremska Mitrovica – Jarak, dogodila se tragična saobraćajna nezgoda čije su posledice uznemirile javnost i pokrenule lavinu komentara na društvenim mrežama. Kako javljaju mediji, autobus „Sirmium busa” sleteo je u kanal. U vozilu je bilo 85 putnika, dvoje je preminulo na licu mesta, jedna osoba je preminula u operacionoj sali, a u Opštoj bolnici u Sremskoj Mitrovici je zadržano 39 pacijenata. 

Ministar unutrašnjih poslova, gospodin Ivica Dačić, kako su preneli mediji1, izjavio je, da je vozač u 69. godini života dobio produžetak lekarskog uverenja neograničeno? I da je prema informacijama saobraćajne policije, vozač kriv, zbog neprilagođene brzine. Iako istraga još uvek traje, iako se još uvek radi za utvrđivanju uzroka, faktora i okolnosti koji su doprineli nezgodi, krivac je već određen, to je vozač.

Iskreno govoreći, poučen iskustvom i našom zvaničnom politikom bezbednosti saobraćaja (koja je zastarela jedno 40 godina), drugačiju izjavu i stanovište naših kreatora saobraćajne politike nisam ni očekivao.

Saobraćajne nezgode nisu slučajnost 

Bitno je napomenuti da saobraćajne nezgode nisu slučajnost, već su one posledica našeg nerada i sistemskih grešaka. Što znači da se nezgodama može upravljati i da se one mogu sprečiti. O našem neradu i sistemskim greškama govore i poražavajući rezultati Agencije za bezbednost saobraćaja R. Srbije zа 2023. godinu i neispunjenje zacrtanih ciljava nacionalne stretegije bezbednosti saobraćaja. Zašto još uvek nema izveštaja za 2024. godinu treba pitati Agenciju za bezbednost saobraćaja.

Na grafikonu Agenije za bezbednost saobraćaja jasno se vidi da smo na samom dnu Evrope po javnom riziku smrtnog stradanja. U 2023. godini, u R. Srbiji, dogodilo se 32.850 saobraćajnih nezgoda! U tim nezgodama život je izgubilo 503 lica, dok je 3.398 teško i 15.661 lakše povređeno! 

Izvor: Agencija za bezbednost saobraćaja

Sada se postavlja pitanje, da li je neko od kreatora saobraćajne politike odgovarao za ovakvo stanje bezbednosti saobraćaja? Da li je neko podneo ostavku? Da li se povela javna debata o ovom problemu? 

Ko su kreatori saobraćajne politike?

Kreator saobraćajne politike (engl. transport policy maker) je institucija ili pojedinac koja ima ovlašćenje, odgovornost i moć da oblikuje pravce razvoja, prioritete, ciljeve i mere u oblasti saobraćaja, kroz izradu, usvajanje i sprovođenje politika, zakona, planova i strategija.

Ova uloga obuhvata širok spektar delovanja: od određivanja pravnog i regulatornog okvira, preko budžetskih i infrastrukturnih odluka, do postavljanja društvenih, ekonomskih i ekoloških ciljeva mobilnosti. Kreatori saobraćajne politike mogu biti državni organi (ministarstva, agencije), lokalne samouprave, stručnjaci, kao i politički donosioci odluka – ali i, u širem smislu, uticajne interesne grupe, međunarodne organizacije i korporativni akteri koji utiču na pravce razvoja saobraćaja.

U literaturi iz oblasti saobraćajnog planiranja, urbanizma i javne politike, naglašava se da su odluke kreatora politike uvek političke prirode, i da njihova odgovornost uključuje društvenu pravdu, bezbednost i održivost.

O odgovornosti

Ono što nećete čuti na medijima, forumima, konferencijama i okruglim stolovima je, da kreatori saobraćajne politike ne pominju savremen koncept odgovornosti za stanje bezbednosti saobraćaja. Nema potreba naglašavati da bez usvajanja i primene savremenog koncepta nećemo imati dobre i pozitivne razultate.

Savremen koncept odgovornosti ne sagledava samo pravnu odgovornost učesnika nezgode, već se akcenat stavlja na stručnu, moralnu i političku odgovornost. Tako da, umesto priče o odgovornosti učesnika nezgode, trebalo bi više pričati o odgovornosti kreatora saobraćajne politike. 

U pomenutoj nezgodi mi imamo samo pominjanje pravne odgovornosti učenika nezgode – vozač nije prilagodio brzinu. Tako se javnost usmerava ka pojedincu i radniku, i sav bes javnosti ide ka njemu, kao jedinom krivcu, dok sistem ostaje netaknut. Upravo iz tog razloga naša politička i stručna „elita” ne prihvata savremen koncept odgovornosti za stanje bezbednosti saobraćaja.

U ovom tekstu nastupam sa stanovišta savremenog koncepta odgovornosti. Pošto nemamo sve podatake jer je istraga u toku, pokušaću da postavim ključna pitanja koja bi dala širu sliku problema i razvetlila nivoe odgovornosti u ovoj tragičnoj nezgodi. Na samom početku da napomenem, da svaka saobraćajna nezgoda ima četiri moguća faktora koji daju svoj doprinos nastanku same nezgode: čovek, vozilo, put i okolina. 

Što se tiče faktora „čovek”, na osnovu izjave gospodina Dačića, koji je izjavio da  je vozač u 69. godini života dobio produžetak lekarskog uverenja neograničeno, postavlja se pitanje, kako je to moguće i ko je to uopšte izdao. Lekarska uverenja izdaju zdravstvene ustanove, dok su profesionalni vozači dužni da idu na obavezne lekarske preglede. Nejasno je kakvo je to neograničeno lekarsko uverenje? Takođe, posle 65. godina starosti vozačka dozvola može da se produži na maksimum pet godina, u zavisnosti od lekarskog izveštaja. Nema potrebe da naglašavam da Ministarstvo unutrašnjih poslova izdaje i produžava vozačke dozvole. Da se ne radi ovde možda o sistemskom propustu koji niko ne pominje?

Ovde se otvara još jedno pitanje, a to je, da li se poštovao zakon o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i tahografima? Tim zakonom je definisana upotreba tahografa i vremena vožnje, odmora i pauza za profesionalne vozače. Da li je neko pokrenuo to pitanje? Da li je neko vršio kontrolu? Da li je dolazilo do zloupotrebe od strane vozača ili poslodavca? Ponovo imamo samo ćutanje kada se odgovornost pojedinca prepliće sa sistemskom odgovornošću.

Policija je navela da je u prethodne dve godine tri puta izvršila nadzor nad ovim autoprevoznikom i utvrdila preko šezdeset neispravnosti koje su procesuirane izdavanjem prekršajnih naloga. Niko nam nije rekao koje su neispravnosti bile u pitanju, kakav je epilog tih prekršajnih naloga, da li je prevoznik snosio posledice i slično. 

Što se tiče faktora „vozilo”, nadam se da je svima poznato da vozilo mora da bude tehnički ispravno, od sistema za upravljanje i kočenje, do drugih sistema i uređaja na motornom vozilu. Upravo zbog toga, vozila koja obavljaju ovakvu vrstu prevoza moraju da idu na redovan šestomesečni tehnički pregled. Sada se postavlja pitanje da li je vozni park prošao tehnički pregled i da li unutar preduzeća postoji lice koje se brine o održavanju i servisiranju voznog parka?

Kako je navedeno na portalu Danas2: „Po podacima Poslovnog udruženja drumskog saobraćaja „Srbijatransport” u proseku u Srbiji autobus u drumskom saobraćaju je star više od 20 godina, a njime upravlja vozač od 55 godine. To je jedan od pokazatelja lošeg stanja u ovom sektoru, koji kažu, teško mogu prevoznici da reše sami bez podrške države.” Dakle i ovde je reč o sistemskim propustima.

Iako fotografija sa lica mesta saobraćajne negode govori više od hiljadu reči, naši kreatori saobraćajne politike nikako da pomenu „put” kao jedan od faktora koji je doprineo saobraćajnoj nezgodi. 

Put je jedan od stubova bezbednosti saobraćaja u nacionalnoj Strategiji bezbednosti saobraćaja na putevima R. Srbije. Smernice nacionalne Strategije su sledeće: Put ne sme da bude uzrok saobraćajne nezgode; Put treba da spreči saobraćajnu nezgodu kada dođe do greške učesnika u saobraćaju ili greške na vozilu; Put treba da spreči ili ublaži posledice nastale saobraćajne nezgode.

Kako se navodi u preglednom izveštaju Agencije za bezbednost saobraćaja R. Srbije, procenjuje se da su uticajni faktori koji se odnose na put i okolinu puta, u sadejstvu sa čovekom i vozilom, zastupljeni u svakoj trećoj saobraćajnoj nezgodi (34%). Ono što je problematično, što se kod nas, put kao faktor, uopšte ne uzima u obzir i da nam  nedostaju analize i istraživanja koja se bave uticajem puta na nastanak nezgode. Sa druge strane, nikad upravljač puta nije odgovorao zbog neadekvatnog održavanja, neadekvatne saobraćajne signalizacije, nedostatka opreme, itd.

Jednostavno nikada nećete čuti da je upravljač puta odgovorao za neku nezgodu, već se odgovornost uvek prebacuje na učesnike u saobraćaju. Najčešće što čujete je, da vozač nije prilagodio brzinu stanju i uslovima na putu.

U temelju savremenog pristupa bezbednosti saobraćaja nalazi se podela odgovornosti za nastanak nezgode na sve činioce sistema, donosioce odluka, planere, projektante, izvođaće radova, upravljače puta, inženjere, proizvođače vozila, saobraćajnu policiju, pravosudni sistem, proverivače bezbednosti, zdravstvene organizacije, i dr. Ovakvo stanovište iniciralo je razvoj novih koncepata u sagledavanju puta i okoline u funkciji bezbednosti saobraćaja, kao što su koncept samoopraštajućih i koncept samoobjašnjavajućih puteva.

Samoobjašnjavajući put treba da svojim sadržajem, izgledom i funkcijom podrži bezbedno ponašanje vozača tj. da omogući jednostavno, nedvosmisleno razumevanje puta od strane vozača i usmeri ih da svoje ponašanje prilagode uslovima na putu. Prođite pomenutim putem i sami zaključite da li ispunjava ovaj standard.

Samoopraštujući put se zasniva na tome, da ukoliko dođe do saobraćajne nezgode, da se umanje njene posledice, sa posebnim ciljem da se spreče smrtna stradanja. Jedan od primera kojim se ovo postiže je formiranje opraštajuće zone uz put, koja treba da stvori uslove da se vozilo zaustavi bezbedno, bez udara u čvrste objekte ili prepreke.

Šta mi vidimo na fotografiji sa lica mesta nezgode? Kako je urađena bankina puta? Da li postoji opraštajuća zona uz put? Da li postoji zaštitna ograda? Da li postoje smerokazi i table za usmeravanje saobraćaja? Ko je projektant? Ko je izvodio radove? Ko je vršio nadzor i kontrolu? Da li je put pušten u promet bez tehničkog prijema? 

E sad jedno pitanje, da je sve to postojalo i da put ispunjava standard samoopraštajućeg puta, kakve bi bile posledice nezgode? Da li bi vozilo sletelo sa puta? Da li bi došlo do prevrtanja vozila?  I na kraju na kome je odgovornost za ovako izvedene radove? Da nije možda na upravljaču puta? 

I poslednji faktor koji doprinosi nastanku saobraćajne nezgode je „okolina”. Pošto je ovo dosta široko, ovde bi se nadovezao na jednu stvar koji svi prećutkuju, a to je socijalno-ekonomski model u kome živimo. Ovde se postavlja pitanje, kako to da čovek koji je u penziji ne može da živi od svoje penzije i mora da radi još neki posao? Kako to da u ekonomskom tigru ljudi rade po 2-3 posla da bi preživili?

Upravo se u saobraćaju ogleda egzistencijalna i kultura beda u kojoj živimo. Ko kreira i nameće tu bedu? Ko to sprovodi neoliberalni socijalno-ekonomski model? Ko to ponižava i zloupotrebljava običnog čoveka, radnika i radničku klasu?

Svakako bez prihvatanja savremenog koncepta odgovornsti za stanje bezbednosti saobraćaja, imaćemo iz godine u godinu sve više krivi na ulicama i putevima naše zemlje. Sa druge strane, ako su nam životi na putevima odraz politike, a ne slučajnosti, kada će neko u toj politici snositi odgovornost?

Igor Velić, master inž. saobraćaja

Reference

1 Blic, “Vozač je u 69. godini dobio produženje lekarskog uverenja neograničeno”: Dačić otkrio šta je šta je uzrok prevrtanja autobusa kod Sremske Mitrovic, dostupno na   https://www.blic.rs/vesti/hronika/dacic-otkrio-sta-je-sta-je-uzrok-prevrtanja-autobusa-kod-sremske-mitrovice/h0kmy2x

2 Danas, Prevoznik sa 60 prijava, ali autobus i dalje vozi: Nemamo dovoljno inspektora, a vozila su nam stara više od 20 godina, dostupno na  https://www.danas.rs/vesti/drustvo/prevoznik-prijave-autobus-voznja-saobracajna-nesreca/