Kraj epohe

Piše: Momir Turudić

“Nikada do sada” moglo bi se nabrajati do besvesti, ali nije to ono što će ove izbore, na neki način, učiniti istorijskim. Ovaj epitet će im dati to što će, kada se u nedelju uveče zatvore birališta, to biti simbolički kraj jedne epohe koja je počela 5. oktobra 2000. godine.

Ta epoha se, u stvari, završila još 2012, kada su na vlast došli radikali presvučeni u naprednjake, nominalno preuzimajući od svojih političkih protivnika (današnje opozicije) mantru o evropskom putu i nekakvom pomirenju sa svima. Samo, malo ko je to razumeo od istaknutih čelnika političkih partija koje su učestvovale na vlasti od 5. oktobra 2000. do pomenute 2012. godine, i baštinile petooktobarske korene.

U tih 12 godina straćena je vera u promene i energija koja je devedesetih ključala, i na kraju dovela do pada Miloševića. Straćena je, kako je to nedavno precizno definisao Milan Milošević, “s neuspelom tranzicijom, divljačkom privatizacijom, kulturnom regresijom, rijaliti voajerizmom, marketinškim obmanama, negativnim kampanjama, tabloidizacijom javnog života…”. Vlast se najčešće osvajala na izborima na strahu od povratka u devedesete i strahu od povratka na vlast onih koji su devedesete izazvali, uz veru da će to trajati doveka. Ali, taj strah je potrošna roba, to su prvi razumeli bivši radikali, a “petooktobarci” do danas nisu, kao ni to da su se unutrašnje i spoljne okolnosti promenile.

I zato će se, posle osam mučnih godina, Peti oktobar na nedeljnim izborima završiti, jer tada nestaje i poslednja njegova tekovina, kakav-takav smisleni demokratski sistem, sa svim njegovim dosadašnjim manama, u kome je bilo moguće da se vlast na izborima dobije ili izgubi. On prelazi ne u jednopartijski sistem, već u grotesknog mutanta u kome naizgled postoji pluralizam, ali je sva moć personifikovana isključivo u jednom čoveku. Pre toga, u prethodnim godinama je vlast svesno obesmislila sve institucije i čitav javni život, pretvarajući društvo u bezvoljnu i anesteziranu gomilu, koju je korona samo još dublje pogurala nadole.

Opoziciona scena se u prethodnih osam godina potpuno dezintegrisala, što baveći se sama sobom, što pod udarom agresivne naprednjačke mašine, što svesnom ili nesvesnom prodajom pomenutoj mašini, i taj proces se na ovim izborima završava. No, konačni kraj opozicije kakva je do sada postojala sam po sebi ne mora da bude loš. Nešto novo će jednom neminovno iznići, politika ne trpi vakuum, kakav u Srbiji trenutno postoji.

Samo, onaj ko bude želeo da vlast i, što je mnogo važnije, društvo u ovoj zemlji menja nabolje, mora da shvati da je najveći broj onih ljudi čija je energija iznela onaj 5. oktobar starije od 40 godina; ako su još ovde, mahom su umorni od politike i prepričavanja strašne, potom legendarne prošlosti. Oni koji se jedva sećaju devedesetih i 5. oktobra već su blizu četrdesetih. Generacija potpisnika ovih redova je rođena dvadesetak godina posle kraja Drugog svetskog rata, a taj rat nam je, uz svu propagandu i bezbroj živih svedoka, izgledao kao praistorija.

Odgovori na sadašnje stanje nisu ni aktivizam poput “1 od 5 miliona”, patkica, protesta protiv diktature, pre svega zato što su to manje-više jadni pokušaji imitacije petooktobarskog aktivizma, ali bez ondašnje energije i organizacije. Kakav bi taj odgovor trebalo da bude, to će morati da smisli onaj ko se ubuduće ovde bude bavio opozicionom politikom. Za bilo kakve promene će biti neophodne temeljne pripreme, dobra organizacija, težak rad “na terenu”, hrabrost i strpljenje. Potrajaće dugo, što sigurno zvuči deprimirajuće, ali ko na tako nešto nije spreman, bolje da se iz politike povuče, vreme je. Jedno je sigurno, sa načinom opozicione političke borbe kao u prethodnih osam godina, Vučić će na vlasti ostati dok bude želeo.

Tekst je prenet sa portala nedeljnika Vreme.