Turska na Balkanu, mitovi i realnost

Piše: Boško Jakšić

Zapadni Balkan ostaje čvrsto pozicioniran u geopolitičkoj orbiti Evropske unije, ali zamor “večite čekaonice” inspiriše Turkiye/Tursku da kroz područja od zajedničkog interesa ojača ekonomsko i političko prisustvo u regionu za koji ga vezuju istorija, kultura i geografija.

Mnogo je priče o tome da Turska želi da obnovi Osmansku imperiju na Balkanu, čiji je deo. Pokazuje se, međutim, da u temelju politike Ankare prema regionu stoji pre svega pragmatizam: ekonomija i politički interes, plus posredničke usluge koje mogu da pomognu globalnom kredibilitetu turske diplomatije.

Ankara još od 1999. čeka da otvori pristupne pregovore sa EU, a sada bi da kapitališe na rastućem nestrpljenju koje hvata i balkanske države čije perspektive integracija ne deluju mnogo svetlije. Ankara najviše pažnje posvećuje ekonomskoj saradnji. Turska Vlada podržava firme koje investiraju na Balkanu jer su zvaničnici u Ankari svesni da ubrzani ekonomski rast obezbeđuje perspektive dugoročne stabilnosti.

Potpisani su trgovinski sporazumi sa svakom od država regiona, a rezultat je stalni uspon međusobne saradnje koji je sada, istina, usporen ekonomskim problemima Turske i inflacijom iznad 73 procenta.

Šef turske diplomatije Mevlüt Çavuşoğlu nedavno je obišao region i imao susrete sa liderima Srbije, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Hrvatske i Kosova, ali svesna limita, Turska nema aspiraciju da se uvuče u središte bosanskog političkog konflikta koji je poprište borbe za interese Zapada, Rusije i Kine.

Ankaru posebno brine politička nestabilnost Bosne i Hercegovine. Tokom rata 1990-ih u Turskoj je konstantno korišćen termin “srpski kasapini” koji se odnosio na vojsku generala Ratka Mladića ili na paramilitarne srpske Škorpione. Turske vlade ne dopuštaju da se zaborave užasi rata koji je odneo 100.000 života i dva miliona ljudi poslao u izbeglištvo. Predsednik Recep Tayyip Erdoğan ističe specijalne odnose sa Bošnjacima još od vremena kada mu je, tvrdi se, pokojni Alija Izetbegović na samrtnoj postelji ostavio Bosnu u zaveštanje.

BiH je nesumnjivo najizazovniji cilj turskog diplomatskog angažmana. Sadašnje tenzije između Bošnjaka, Srba i Hrvata imaju svoj eho u Ankari. Dok Republika Srpska blokira državne institucije, a njen lider Milorad Dodik se označava kao najveća pretnja suverenitetu i teritorijalnom integritetu BiH, Ankara je zabrinuta za delikatni ekvilibrijum Dejtonskog sporazuma i mogućnost da Rusija preko RS-a dodatno inspiriše separatizam.

Turska Dodikove poteze opisuje kao “pogrešne i opasne” i strahuje da bi kriza mogla da ozbiljno uzdrma BiH i da se prelije regionom. Erdoğan je posle susreta sa Aleksandrom Vučićem u Istanbulu prošle godine najavio aktiviranje trilaterale Ankara – Beograd – Sarajevo. Kako ne krije ambiciju posredovanja oko BiH kakvu je iskazao nedavno oko rata u Ukrajini, Erdoğan je upriličio susret sa Dodikom pokazujući da može da bude prihvatljiv politički partner. Da li na signal iz Moskve ili ne, tek Dodik pozdravlja turski angažman.

”Sudbina BiH zavisi od dijaloga lokalnih političara, uz podršku Erdogana. Bez toga, ničije mišljenje neće voditi dobrom ishodu za Bosnu i Hercegovinu”, kaže Dodik Erdoğanu i uzvraća komplimentom da je on – uz predsednike Rusije i Kine – “veliki državnik” koji razume situaciju na Balkanu.

Dijalog je svojevrsna poruka Zapadu da dvojica nisu izolovana. Erdoğanu je, zarad jačanja diplomatskog kredibiliteta Turske, posebno važno da pokaže da može da razgovara i sa bosanskim Srbima. Kao što je susretom sa hrvatskim predsednikom Zoranom Milanovićem pokazao da je pripravan i na razgovor o statusu bosanskih Hrvata.

Erdoğan ima česte susrete i sa predsednikom Srbije koji, bez obzira na spoljašnju bliskost sa Dodikom, zazire da bi lider bosanskih Srba mogao da ga uvuče u neželjeni konflikt sa Zapadom.

Ankara je tako poslednjih godina počela da gradi blisku saradnju sa Srbijom, a u Beogradu procenjuju da je stabilna Turska ključna za balkanski region. Bilateralne veze nisu ograničene samo na politiku ili ekonomiju, već imaju i vojnu dimenziju otkako su dve zemlje 2019. potpisale okvirni sporazum. Ankara je od 1995. učestvovala u operacijama NATO-a na Balkanu i obezbedila vojnike koji su angažovani u međunarodnim snagama na Kosovu i u BiH.

Trgovinska razmena sa Srbijom je iznosila oko dve milijarde dolara 2021, a do kraja ove godine bi trebalo više nego da se udvostruči. Turske investicije u Srbiji su sa milion dolara pre jedne decenije dostigle 300 miliona. Važnost koju Turska pridaje pre svega Srbiji i BiH reflektuje se kroz kapitalni projekat u regionu: autoput Beograd – Sarajevo.

Između Beograda i Ankare ima još nerešenih problema. Srbija je slala oružje Jermeniji tokom rata u Karabakhu 2020, priznala je Jerusalem kao glavni grad Izraela, potpisala odbrambeni sporazum sa Kiprom – što su potezi suprotni turskim interesima. S druge strane, tursko priznanje kosovske nezavisnosti i agitovanje da ga druge države priznaju stvara nelagodu u Beogradu.

Ali, Turska po Srbiji i dalje otvara fabrike i investira u razne projekte. Beograd je uzvratio dozvolom da turski radnici, zaposleni na raznim građevinskim projektima po Srbiji, mogu da putuju samo sa biometrijskim ličnim kartama, bez pasoša. Turskoj policiji je 2019. čak dozvoljeno da operiše na teritoriji Srbije, istina, bez naoružanja.

Razvoju saradnje posredno je doprinela Putinova invazija Ukrajine. Srbija je pod pritiskom da se pridruži zapadnim sankcijama Rusiji, što nije lako jer stoprocentno zavisi od ruskog gasa, pa je veoma zainteresovana da obezbedi gas iz Azerbejdžana, preko Turske. Vučić je još juna 2018. prisustvovao inauguraciji Transanadolijskog gasovoda.

Erdoğan je početkom godine posetio Albaniju, sa kojom je 2021. potpisan sporazum o unapređenju bilateralnih odnosa do stepena strateškog partnerstva.

Turska je u junu pokrenula balkanski servis svoje državne televizije TRT sa ciljem da širi “glas Turske” po regionu. Platforma, sem vesti, emituje razne političke, društvene, kulturne i ekonomske sadržaje. Po Bosni, na Kosovu i u Severnoj Makedoniji Turska je fokusirana i na obnovu džamija i medresa i na jačanje kulturnih veza.

Takva ekspanzija brine Evropsku uniju koja, sem rastućih uticaja Rusije i Kine, prepoznaje Tursku kao rivala. Francuski predsednik Emmanuel Macron je još 2018. upozoravao da se “Balkan okreće prema Turskoj i Rusiji”. Spora ekspanzija EU prema regionu nesumnjivo je otvorila vrata Turskoj, dok države Zapadnog Balkana – prepoznajući dužinu puta ka EU – traže alternative.

Za male balkanske zemlje sa velikim ambicijama bliski odnosi sa Turskom čine se atraktivnijim od političkog čistilišta koje ih čeka u Bruxellesu.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.