Sinan Gudžević – Muzar Vešović

Piše: Sinan Gudžević (Maksimir i Mirogoj)

Rođaka koji je u ljetni dan iznenada naišao kroz rodno selo i našao me u kući, tako sam razgovarao da sam mu čitao iz knjige “Razgovori s Markom” koju je načinio Almin Kaplan. Nakon prvog dijela toga razgovaranja, koji sam ispričao u prošlom broju, moram ispričati još i ovaj. Kad je malo povratio vedrine, kaže mi moj rođak: ja tebe obametam. Kažem mu da me ne može obametati, no me raduje što je naišao, a toliko godina se nismo vidjeli. Pogubili smo se skroz naskroz. Hoćeš li da ti još nešto čitam od ovoga Marka, ili da te nekako drukče, kako ti veliš, razgovaram? Hoću, kako hoćeš, ali najvolio bih da mi još nešto kažeš o tome Marku Vešoviću, da mi kažeš šta on u te svoje knjige piše. I krenem da mu prepričavam Markovu priču “U magli”, iz knjige “Bosanska priča”. To je zapis, kažem mu, prepisan iz života, kako je Marko Vešović bio muzar. Jah, Bog ti pomogao, nije šala Sarajevo, rat se u Sarajevu odužio više no pešački put odavde do na Ćabu.

Pa mu ispričam jednu od više priča u toj magli. Dakle, dok tumara da nakupi drva po magli u nekoj šumi ispod Špicaste stijene na rubu Sarajeva, Marka vuku razne misli, pa se u toj magli jasno sjeća kako je u djetinjstvu, e da bi odmijenio majku (on to kaže da bi je iznenadio) naučio da muze krave. Učio kriomice, da majka ne vidi to njegovo učenje. Muku toga učenja znaju oni koji su je okusili. Marko se za učenje muže pripremao dok je majka muzla, a on držao tele dalje od vimena. Onda bi u štalu ulazio sam, kad ga majka ne vidi, i vježbao šaku na vimenu. To učenje smo svi pomalo pokušali, svi smo pritiskajući šakom sisu, ako bismo i uspjeli da istisnemo mlijeko, mlaz slali ili kravi u nogu, ili njime bili poprskani po tijelu ili po licu, jer nejakoj i neukoj ruci mlaz ili štrcak mlijeka u pravilu ode u krivo. Ali, vježba papagaja nauči da govori. Pa je Marko vježbajući najzad ovarisao tehnikom i cijelom vještinom, pa je mlaz mlijeka poslušno krenuo u posudu ispod vimena. Dakle, jednom, a zima je, a mećava je, a majka već umorna od drugih poslova (mora još zadojiti i najmlađeg sina, koji ima punih šest godina!) zavapi kako joj sad valja još i pomusti krave. Marko joj tu pobjedonosno kaže kako su pomuzene, i na njeno zaprepašteno pitanje ko je dolazio da ih pomuze, kaže da ih je pomuzao on. Majka Darinka, stroga i nepovjerljiva, a usto u nevjerici, izgrdi svoga sina. To se uklapa u gledanje majčino na Marka: šta god da učini, stalno je pod njenom prismotrom: “Ovaj Buljo mi je najpodmukliji! Nikad mu ne znam šta misli!” E ta se priča u priču “U magli” ne zaboravlja. Sin očekuje da ga majka pohvali, a ona ga podvrgne pravom isljeđivanju, pa se on od toga rasplače. I napiše da joj to nikad nije oprostio. Jer je to njegovu samouko savladanu vještinu muže iz želje da odmijeni majku, ona protumačila kao djetinju podmuklost.

A Sajo mi kaže: “U pravu je ta majka Darinka bila. Nije muški posao da muze krave!” Pa mi ispriča kako je negdje u nekom velikom selu na Pešteri neki mladić, Omer mu bilo ime, znao tkati i plesti bolje od koje god hoćeš žene. I bio lijep Omer, ljepote mu se nije moglo nagledati. Tkao je na ravnom razboju i na razboju uza zid, kirkitom znao zbijati izatkano, tkao stazice i sedžade, ćilime, čerge, ponjave, navlake za jastuke, znao svaki urnek, šta bi pogledao, to bi izatkao. Bio bastašan sa zanoškama, sa brdilima, stalno je spominjao brojnice i čišenice, sve je to njemu išlo jednako i sve s merakom, a brzine mu nije bilo na svijetu. Pleo je Omer i džempere, jakne, sargije, poše, kape, čarape, nazuvke, obojke, ama sve. Znao Omer i da prede, i na prelju i sa kudelje. Dolazile žene da mu gledaju predivo i pletivo i tkivo, pa se ibretile. Neka Hata rekla kako je šteta što Omer nije žensko, ne bi imao ravna na svijetu po tkivu i pletivu. A neka druga žena rekla da je baš velika sreća što Omer nije žensko, za takvo žensko bi se muški jagmili, i padale bi mrtve glave. I dva su brata Omerova isto tako bili tkaoci i pletioci, ali nisu bili Omeru ni primaknuti. Žene su dolazile da gledaju Omerovo tkanje i pletenje, neke su i naučile od Omera ponešto, imalo se od njega šta učiti. Žene su mu se divile, ama muški mu se nijesu divili no su ga žalili, pričali bi e neka se kani Omer pređe i motavila, nije to za muškoga. Ako se ne kani pređe i povesma, neće se Omer ni udati ni oženiti: koja da se uda za čoeka koji prede i plete?

Tu se nadovežem ja s Markovom pričom o priči koja je, opet, priča u priči. Dakle, Marku priča Redžo Dedeić iz Rožaja priču o tome kako neki Sait iz sela kod Rožaja dade na svom imanju plac nekom Hilmiji, da Hilmija na placu napravi vikendicu. I Hilmija, majstor samo takav, napravi brvnaru da joj se svi dive. A nakon nekog vremena taj Redžo Dedeić, koji priča priču Marku, kaže kako Hilmija njega, Redža, moli da ode kod Saita, e da mu kaže da ovaj dopusti Hilmu da taj komad zemlje na kojem mu je brvnara Hilmo prevede na svoje ime. Sait kaže Redžu da to Hilmu neće učiniti nikako. I objasni: Hilmo je stalno na putu, a naši putevi nisu kao američki, nisu pravi, no su naši putevi puni krivina, može na nekoj krivini Hilmo i poginuti. A kako je oženjen Nadom, a Nada je iz Zagreba, mogla bi se Nada poslije Hilmove smrti preudati, na primjer za nekog Josipa. I može dovesti Josipa u selo kod Rožaja, u onu vikendicu i na ono zemlje. E Josipu bi, Josip je kršćanin, moglo pasti na pamet da na tom komadu zemlje nabavi krmka. E zato on ne može i neće dati da se zemlja prevede na Hilma.

Sajo me gleda, pa nastavi da on razgovara mene. A znaš li kako je naš Zejno, nekadašnji presednik pazarske opštine, prve godine iza rata krenuo sa članovima narodnog odbora da sakuplja po selima priloge za pomoć narodu? Došli ti ljudi toga odbora u Krće, ovo naše Krće, jok ono sjeničko. I došli do Zaima Mušića, znao si Zaima. Zaime, da daš tri ovce za pomoć narodu. Zaimu se zanebesalo, ima svega deset ovaca, kuća u ratu zapaljena, a novu tek dopola napravio, puna kuća gladne dece, deca hoće mlijeka, a odboraši hoće ovaca. Stane Zaim ukopan pa rekne: Nemoj tako, Zejno, tako ti Boga, nemoj, previše su tri ovce, nemoj tako ti Boga! A Zejno njemu, slušaj Zaime, Boga nema, to je dokazano, ne kuni me džabe! O Zejno, bahsuze, ne zbori tako, babo ti je bio hodža! Dobro, Zaime, nemam vremena da se s tobom nadgornjavam: uzećemo ti dvije ovce i ne buni se.

Prošlo nekoliko godina, propale zadruge. Zaim pojahao kobilu i na putu za Pazar, prolazi kroz Štitare, kraj zadružne zgrade. Vidi Zejna kako stoji kraj zadruge. Merhaba, Zejno, kako si? Dobar dan, odgovori mu Zejno, dobro sam. A otkud ti ovde danas, kojijem dobrom, Zejno? Evo kojijem dobro, Zaime: vidiš li ove dvije dugačke zgrade iza zadruge, vidiš kolike su, dugačke su i pedeset metara ima svaka, ove niske? Vala vidim, znam i kad su zidane, i ja sam kulučio na njima. E ja sam upravitelj tih zgrada. A šta je u njima, čega si upravitelj, Zejno? U njima je preko trista krmaka, u svakoj po sto i pedeset, tu ih tovimo. I šta, ti radiš oko krmarnica i krmaka? Radim, ja sam upravitelj. Ti si glavni za njih, je li, pitaš se oko njih? Jes, ja sam glavni. E vidiš li, Zejno, hodžin sine, vidiš li sad da ima Boga?

Eto, obametoh te, ne zameri mi, ustane Sajo da ide. A razgovorio me jesi lijepo. Pa malo sam i ja tebe, jesam li? Odoh sad nizbrdo, pa ću, nadam se i stići đe sam krenuo. Ako mi je suđeno ima da stignem, ako mi suđeno nije, nema da stignem.

Tekst je prenet sa portala Novosti.