Satanski stihovi, šejtanske karikature

Salman Rushdie davno je rekao da je motiv njegove knjige “Satanski stihovi”, “Šejtanski ajeti”, bio da istraži iskustva imigranta kakav je i sam bio otkako je napustio Indiju, ali njegov doživljaj prirode kur’anskih otkrića koje je Allah preneo Verovesniku Muhamedu izazvao je opšti bes muslimanskog sveta.

Godinu posle objavljivanja knjige, 1989, iranski ajatolah Ruhollah Khomeini je svojom fatvom, verskim mišljenjem, uputio “strelice” pozivajući vernike na likvidaciju autora i svih umešanih u publikovanje knjige. Raspisana je i nagrada od tri miliona dolara.

Rushdieva knjiga i njeni problematični i kontroverzni prikazi islama ostvarili su galaktički proboj. Iako se reformistički predsednik Irana Mohammad Khatami 1998. distancirao od fatve vođe islamske revolucije, Khomeinijev naslednik, Vrhovni vođa Ali Khamenei, potvrdio je njenu važnost i nagradu uvećao za 600.000 dolara. “Strelice” su nastavile da jure pisca koji se nastanio u Velikoj Britaniji, a potom u New Yorku.

Više ljudi je stradalo u anti-Rushdie neredima po Indiji i Iranu. Japanski prevodilac knjige ubijen je nožem 1991, a italijanski je preživeo napad, kao i norveški izdavač surealnog, postmodernističkog romana za koji neki literarni kritičari kažu da odiše magičnim realizmom, a drugi da je od minuskulne vrednosti.

Fatva je očigledno radikalizovala mnoge mlade muslimane. Iako je Rushdie živeo u poluilegali, jedna “strelica” ga je stigla prošle nedelje kada je tokom predavanja u državi New York mladić nožem napao autora na bini nanoseći mu ozbiljne povrede. Kod Hadija Matare, rođenog u Kaliforniji, u telefonu su nađene slike iranskog generala Qasema Soleimania i vođe jedne proiranske milicije u Iraku Abu Mahdija al-Muhandisa, koji su ubijeni u američkim napadima. Iran je odmah demantovao bilo kakvu umešanost.

Rushdie svakako ne sme da zbog reči izgubi život ili oko, ali to je pitanje na koje odgovor ne daju ni dobri poznavaoci islama. I oni se međusobno spore: radikalni tvrde da zaslužuje smrt zbog svog bogohulnog teksta, drugi, kao i svet, brane slobodu mišljenja i govora.

Dok sam živeo u Kairu, dobio sam knjigu iz New Yorka i pre nego što je šiitski ajatolah proslavio i autora i njegovo delo. Kada se podigla bura, krenuo sam da čitam. Pisana u ranoj islamskoj tradiciji, pretežno po hadisu – Poslanikovim predajama – meni je bila suviše komplikovana, suviše alegorijska i podrazumevala je savršeno poznavanje islama.

Završio sam u “Klubu 20”, onih koji nisu otišli dalje od 20. strane. Isto mi je potvrdio i kolega iz The New York Timesa kome sam pozajmio knjigu, koja je – kao i mnoge posle nje – sebi publicitet u startu obezbedila provokacijom islama.

Mnogi su se, vođeni lukrativnim motivima, poveli za Rushdiem. Talas islamofobije i antiarabizma koji je zapljusnuo svet posle napada Al-Kaide 11. septembra 2001, samo ih je ohrabrivao.

Tako je 2006. jedan danski karikaturista proroka Muhameda nacrtao sa turbanom u obliku bombe sa zapaljenim fitiljem. Urednici konzervativnog Jyllands-Postena trljali su ruke zbog nenadane popularnosti, ali nisu bili usamljene analfabete koje udaraju na versku harmoniju.

Svet islama ponovo se podigao na noge. Nije trebalo biti Jean-François Champollion pa dešifrovati prizemnu poruku Danca koji je smatrao da ima pravo da provocira tuđu religiju: ili se terorizam oblači u islam i prikazuje u odori Allahovog poslanika, ili je Muhamed terorista.

Ne razumem te imbecilne pokušaje satire, beslovesne reči ili slike sa nesagledivim posledicama. Sasvim lagodno mogu da živim i borim se za slobodu reči i bez uvreda proroka neke druge vere. To što hrišćani kažu da slobodno može da se pravi karikatura Isusa Hrista je stvar hrišćanstva. To što muslimani ne dozvoljavaju poigravanje sa svojim Prorokom je njihovo pravo.

Zar je naslovna strana francuskog satiričnog časopisa Charlie Hebdo morala 2015. da bude plaćena sa 12 ljudskih života? Nisam apologeta radikalizma, pa ni islamskog, ali odgovor na pitanje zašto su ubijeni karikaturisti u pariskoj redakciji podrazumeva barem elementarno poznavanje psihologije radikalnih islamista.

Niko teroristima nije dao pravo da ubijaju, uključujući i islam, ako oni duboko veruju da ih put koji su odabrali direktno vodi pred Allaha, u dženet. Sebe su proglasili za čuvare čistote vere od “nevernika” sa dekadentnog Zapada, onog koji ih je do skora kolonizovao, a i danas drži u neznanju da bi lakše eksploatisao.

Je Suis Charlie, “Ja sam Šarli”, deluje solidarno, kao odbrana demokratije i slobode reči. Da, satira ranjava, ne ubija. Ali može da izazove ubijanje.

Muhamed je muslimanima svetinja. Svako pominjanje njegovog imena u pisanom obliku odmah je propraćeno skraćenicom “as” – alejhisselam – mir nek’ mu je i Allahov blagoslov. Onda se poigravate Prorokovim hadisima ili ga pretvorite u bombaša samoubicu, i šta očekujete? Sa verskim i nacionalnim svetinjama se ne igra.

Zapad je utvrdio mehanizme kojima se brani od jezika mržnje. Neonacisti podležu sankcijama. Mnoge države zakonom zabranjuju dovođenje u pitanje holokausta. Kasnije i genocida nad Jermenima 1915. ili onog u Srebrenici 1995. Kakva je sloboda govora i satirične ekspresije kada je direktno provokativna i uvredljiva?

Rushdie je u Britaniji dobio titulu sera. Charlie Hebdo je dobio nagradu američkog PEN centra za slobodu izražavanja. Danac je nedavno umro prirodnom smrću, ali mnogi drugi nisu te sreće. Poigravali su se islamom i njegovim Prorokom, branili se zapadnom slobodom govora i – platili glavom.

Iskreno, nikada nisam razumeo zašto to rade, zašto provociraju vernike koji očito imaju snažnija religiozna osećanja od velikog broja hrišćana. Zašto mađarski premijer Viktor Orban sebe proglašava braniteljem hrišćanstva od “muslimanskih hordi”? Zar ne deluje uvredljivo?

U zapaljivom ambijentu varnica lako zapali požar. Tako je bilo i oktobra 2020. kada jedna laž zamalo nije pokrenula verski rat usred Evrope. Da bi prikrila da je stalno bežala sa časova, francuska 13-godišnja devojčica izmislila je priču da njen otac ne bi saznao istinu. Optužila je učitelja da je muslimanskim đacima naložio da napuste čas kako bi ostatku razreda pokazao fotografiju golog proroka Muhameda.

Kada je čuo njenu priču, zgranuti otac poreklom iz Maroka je na Facebooku optužio nastavnika da širi islamofobiju i deci pokazuje “pornografiju”. Žalio se policiji, a od škole zahtevao da predavač bude otpušten. Lavina je pokrenuta. Društvene mreže su brujale, a vest je stigla do 18-godišnjeg radikalizovanog čečenskog migranta koji je živeo u Normandiji. Otišao je u školu, platio dvojici tinejdžera učenika škole da pronađu nastavnika i – odseku mu glavu.

Ispostavilo se da je nastavnik držao predavanje o temi “Dilema”. Postavio je pitanje “biti ili ne biti Charlie”, aludirajući na satirični list. Tada je đacima koji su muslimani i za koje je mislio da će možda biti šokirani onim što će pokazati, predložio da nakratko zatvore oči ili izađu na trenutak iz učionice dok on pokazuje naslovnu stranu sa karikaturom proroka Muhameda.

Brutalno ubistvo dovelo je do žestoke reakcije javnosti. Francuski gradovi su danima bili preplavljeni demonstrantima koji su zahtevali odlučniju reakciju vlasti. Parlament je ubrzo posle toga usvojio Zakon o borbi protiv islamskog ekstremizma. Ranije je zabranjeno potpuno prekrivanje lica u javnost. Holandija, Danska, Austrija, Švajcarska i Bugarska usvojile su delimične ili potpune zabrane.

Iako su prošla vremena krstaških ratova na Svetoj zemlji, odnosi hrišćana i muslimana i danas znaju da budu minsko polje koje sluti na huntingtonovski rat civilizacija.

Neophodno je razumevanje. Italijani su se saglasili da pet metara visoka 3D štampana replika Michelangelovog Davida na izložbi Expo u Dubaiju 2021. bude postavljena tako da se ne vide obnaženi donji delovi tela i Davidova muškost – kako se ne bi povredila muslimanska kultura.

Problem je što uvek postoji opasnost da se doktor Jekyll pretvori u Mr. Hydea.