Samit za demokratiju ili za Bidena?

Piše: Boško Jakšić

U pokušaju da povrati američko globalno liderstvo, predsednik Joe Biden juče i danas predsedava Samitom za demokratiju, virtuelnim okupljanjem lidera 110 država za koje šef Bele kuće smatra da pripadaju “slobodnom svetu”.

Globalna demokratija je duže od decenije na silaznoj putanji, ugrožena na raznim tačkama sveta, a predsednik SAD-a je nameran da u “godini akcije” odlučnije promoviše poredak zasnovan na liberalnim vrednostima Zapada.

Učesnike videokonferencije Biden suočava sa “najvećim geopolitičkim izazovom 21. veka”: odbranom demokratije od autokratije, što je osnovna ideološka postavka spoljne politike vašingtonske administracije. Druga dva prioriteta su borba protiv korupcije i promocija poštivanja ljudskih prava. Sva tri su, koliko god apstraktno definisana, bitna za svaku demokratiju i prosperitetnu državu.

NAJVEĆI PROBLEM

Samit se održava u vreme koje mnogi opisuju kao nazadovanje demokratije i nastupanje autokratije i populizma. Ista konstatacija važi i za SAD posle napada na Kongres 6. januara prošle godine, odbijanja bivšeg predsednika Donalda Trumpa da prihvati rezultat predsedničkih izbora ili načina na koji se Washington odnosio prema povlačenju iz Avganistana.

Dani u kojima SAD sebi dodeljuju autoritet da drugima propisuju najbolju formu vladavine nisu prošli, ali verovatno su odbrojani. Ukoliko ovaj virtuelni sastanak treba da utvrdi vodeću američku ulogu u svetu, onda SAD moraju da priznaju sopstvene promašaje i saopšte kako će se s njima izboriti.

Takva realnost prepoznata je u Washingtonu pa je State Department u saopštenju poručio da je Samit prilika da se “sluša, uči i angažuje sa raznolikim spektrom aktera čija je podrška i posvećenost bitna za obnovu globalne demokratije”.

Koga slušati i od koga učiti? Koje države pozvati, koje izostaviti? Konačna lista od 110 zemalja je miks liberalnih demokratija i poludemokratija, ali i država sa izrazito snažnim autoritarnim karakteristikama.

Biden očekivano nije pozvao Rusiju i Kinu, dve zemlje koje su geostrateški rivali Amerike i ne ispunjavaju kriterijume Freedom Housea, glavnog svetskog arbitra za procene demokratskih sloboda.

Izostavljajući Kinu, a pozivajući Tajvan, američki predsednik je sebi stvorio najveći problem. Iako je Washington Tajvan nazvao “učesnikom”, a ne “nacijom”, Peking ne krije bes zbog poziva teritoriji koju UN, ali i SAD od 1979, priznaju kao deo jedne Kine. Kina je samit ocenila kao “veliku ironiju”.

Ova odluka, koja druge učesnike dovodi u delikatnu poziciju, poslednja je u nizu koraka koje je Bidenova administracija preduzela demonstrirajući solidarnost sa Tajvanom. Tako se, uprkos upozorenju predsednika Xi Jinpinga da se “ne igra vatrom”, ozbiljno povećava ionako visoka tenzija u odnosima sa Kinom koju Amerika sumnjiči da u narednim godinama priprema invaziju ostrva.

Predstavnik Kremlja optužuje Washington za pokušaj “privatizacije” pojma demokratija. “SAD sada, nažalost, žele da iscrtaju nove linije podela i da zemlje podele na dobre, po njihovom mišljenju, i loše, takođe po njihovom mišljenju”, izjavio je portparol Dmitri Peskov.

Biden nesumnjivo pokušava da se što brže oslobodi politike konfrontacije svog prethodnika i da na globalnom nivou promoviše prioritet svoje spoljne politike, ali problematična lista učesnika Samita nagoveštava da će umesto velikog okupljanja virtuelni skup dodatno podeliti svet.

Vođen sopstvenim interesima i ambicijom, američki predsednik je izgleda otišao predaleko. Umesto da se ograniči na krug od 77 država koje su po ocenama iz izveštaja Freedom Housea za 2021. slobodne ili potpune demokratije, proširio je listu sa barem 19 koje ne ispunjavaju kriterijume. Među njima je i osam problematičnih: Angola, Demokratska Republika Kongo, Irak, Kenija, Malezija, Pakistan, Srbija i Zimbabve.

Utvrđivanje učesnika jednog tako velikog diplomatskog okupljanja je nesumnjivo složen proces koji je okončan više birokratskim knjiženjem američkih geostrateških interesa nego suštinskim uvažavanjem kriterijuma demokratije. Ukrajina je pozvana kao kontrabalans Rusiji, što je i uloga koju imaju Filipini naspram Kine.

Pozvane su, sem Rusije i Kine, sve ostale velike zemlje poput Brazila, Indije, Indonezije, Nigerije i Pakistana iako su suočene sa ozbiljnim demokratskim nazadovanjem, populizmom i političkim nasiljem. Kriterijum veličine i uticaja bio je presudan, ali organizatori su se potrudili i da pozovu oko 30 mikrodržava čije je stanovnišvo manje od milion ljudi.

Evropa sa 39 učesnika predvodi listu. Sledi 27 zemalja zapadne hemisfere, 21 iz Azije/Pacifika i subsaharske Afrike, dok je najmanje učesnika sa Bliskog istoka, iz Severne Afrike, južne i centralne Azije.

Mađarska je jedina članica EU bez poziva, ali jeste Poljska iako obe promovišu “neliberalnu demokratiju” dok ih partneri iz Unije ozbiljno kritikuju zbog urušavanja pravne države. Van Samita ostaće i Turska, ključni američki saveznik unutar NATO-a. Pozivar je rešen da zbog autoritarnosti kazni i Viktora Orbana i Recepa Tayyipa Erdogana i da im tako odmogne uoči izbora koji ih čekaju.

Na spisku je više bivših sovjetskih republika, poput država Baltika, Gruzije i Jermenije, ali nema Azerbejdžana, Kazahstana i Uzbekistana. Biden je tek drugi predsednik rimokatoličke vere, nedavno je posetio papu Francisa, ali zašto nema Svete stolice? Po kom kriterijumu su iz Evrope isključeni Lihtenštajn, Monako ili San Marino?

Sa Zapadnog Balkana Srbija se našla na spisku iako Freedom House kategoriše Srbiju kao “izbornu autokratiju”. Pozvani su svi iz regiona, sem Bosne i Hercegovine. Da li je to zato što bi BiH moralo da predstavlja trojno Predsedništvo, a Milorad Dodik je na crnoj listi State Departmenta? Moguće, ali ovo je guranje Bosne u izolaciju u vreme kada američki emisari obećavaju pomoć.

Očito je da su sastavljači liste imali dosta problema koga da, sem Izraela, pozovu sa Bliskog istoka. Na kraju je pozvan samo Irak, dok su izostavljeni ključni saveznici u arapskom svetu, poput Egipta, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, što bi bilo razumljivo po stepenu njihove autoritarnosti, ali zašto nema Jordana, Katara, Maroka ili Tunisa?

Dileme stvara i Afrika jer je pozvana tek trećina zemalja, osvedočenih američkih prijatelja ili onih koje pokazuju tek prve znake liberalizacije, dok su izostavljene zemlje koje su barem od polovine učesnika samita bolje plasirane po kriterijumima Freedom Housea.

Pozvani su Indija, Pakistan i Filipini, gde su uočljive autoritarne tendencije. Po kom kriterijumu nema Bangladeša, Singapura ili Šri Lanke? Moguće zbog rastuće saradnje sa Kinom. Spisak Latinske Amerike manje je kontroverzan, iako zbunjuje poziv Brazilu, koji poslednjih godina beleži ozbiljne demokratske deficite.

OSJEĆAJ ZA REALNOST

Lista je veoma slična onoj sa skupa Zajednice demokratija održanog u Varšavi juna 2000, mada je tada Rusija smatrana potencijalnom demokratijom. Ta američko-poljska inicijativa završila je neslavno. Biden to svakako ima na umu pa očekuje da učesnici saopšte ličnu i kolektivnu posvećenosti odbrani demokratije i ljudskih prava. Kako će se ta posvećenost premeravati i kako će se osigurati njena realizacija, ostaje nejasno. Samit bi morao da predstavi uverljivu i što je moguće konkretniju podršku demokratiji koja je širom sveta suočena sa raznim izazovima.

Sem ambicije, neophodan je i osećaj za realnost. Ukoliko se sve svede na uopštena i banalna saopštenja koja će svi učenici zdušno podržati, pitanje je da li ovaj samit može da predstavlja prelomni trenutak da u vremenu koje pristiže ohrabri stvarne reforme i prekine deceniju demokratskog nazadovanja? Svet već ima dovoljno deklaracija o ljudskim pravima i demokratiji. Još jedna ne menja mnogo na stvari.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.