Rusija i Turska, prijatelji ili neprijatelji?

Piše: Boško Jakšić

Kakvi su zaista odnosi između geostrateški, diplomatski, vojno i ekonomski bliskih partnera koji su istovremeno rivali direktno sukobljeni na frontovima Sirije, Libije i Nagorno-Karabakha?

Istoriju tursko-ruskih odnosa obeležava najmanje 12 ratova, uključujući i suprotstavljene tabore tokom dva svetska, pripadništvo različitim vojnim blokovima i večito nadmetanje za sfere uticaja i rasporede moći. Rastuće geostrateške ambicije uvele su u novije vreme dve zemlje u konflikt interesa po Bliskom istoku, severu Afrike i Kavkazu, a na različitim stranama su i oko krize u Ukrajini pošto Ankara pruža punu podršku Kijevu i protivi se aneksiji Krima. U Siriji, gde je tursko obaranje ruskog lovca s jeseni 2015. izazvalo najdublju krizu u međusobnim odnosima poslednjih decenija, Rusija i Turska su direktno umešane prisustvom svojih vojnika koji štite različite aktere građanskog rata: Moskva je vojnom intervencijom direktno spasla režim svog saveznika Bashara al-Assada, dok Ankara od početka decenijske krize na sve načine podržava sirijske pobunjenike i traži Assadov odlazak sa vlasti.

FORMULA SUŽIVOTA

Prisustvo dve rivalske armije na maloj teritoriji severozapada Sirije pretilo je direktnim konfliktom, ali Vladimir Putin i Recep Tayyip Erdogan uspeli su da dogovore formulu suživota koja svakoj strani omogućava realizaciju interesa.

Vojnici dve zemlje zajednički patroliraju provincijom Idlib duž strateški važnog puta M4 obezbeđujući Moskvi neugroženo fizičko prisustvo u Siriji, a Ankari nastavak operacija protiv sirijskih Kurda, koje optužuje za saradnju sa Radničkom partijom Kurdistana, koja je u Turskoj označena kao teroristička organizacija.

Primirje dogovoreno u Sočiju još se drži uprkos sumnjičavosti Ankare da Moskva pruža vojnu podršku Assadovim trupama koje bi da zauzmu Idlib, jedinu provinciju koja je van kontrole režima, i da turske snage vrate iza granice. Istovremeno, dve zemlje zajedno sa Iranom sarađuju u okvirima Astana procesa za političko rešenje krize u Siriji.
Uspeh Rusije i Turske da zajednički kontrolišu situaciju u teškim vremenima konflikta ne važi samo za Siriju. Recept je prihvaćen i povodom Libije i Nagorno-Karabakha.
Otkako je Turska početkom 2020. poslala trupe za Libiju kako bi vladu Nacionalnog sporazuma u Tripoliju branile od snaga generala Khalifa Haftara, dve države su na suprotnim stranama i u tamošnjem građanskom ratu. Koegzistencija se svodi na ponavljanje obe strane da žele da doprinesu političkom rešenju krize.

Dve najvažnije zemlje Južnog Kavkaza nastavljaju da, uprkos suprotstavljenim interesima, po Centralnoj Aziji uspešno sarađuju i posle kratkog rata u Nagorno-Karabakhu u kome je Turska bila direktno umešana na strani Azerbejdžana, a Rusija se držala neutralnosti štiteći interese Jermenije. Putin je bez vidljivih znakova ljutnje prešao preko provokativnog Erdoganovog prisustva paradi pobede u Bakuu kojom je Azerbejdžan obeležio kraj rata, a danas se iz zajedničkog centra nadgledaju primirje i sve vojne aktivnosti u zoni konflikta. Erdogan je u Istanbulu dočekao ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i preneo mu punu podršku u odbrani teritorijalnog integriteta u vreme kada je Rusija gomilala vojne snage na granici prema Ukrajini. Na četiri fronta na suprotnim stranama, a Putin i Erdogan ne štede međusobne komplimente. Erdogan je lider “koji svoju reč drži kao pravi čovek”, kaže Rus, dok Turčin Putinu uzvraća u sličnom tonu: “On je zaista čovek od reči koji poštuje svoja obećanja”.

Geoekonomsko savezništvo bazirano na prirodnom gasu i projektima nuklearne energije cveta. Gasovod Plavi tok, čiji jedan krak prolazi Crnim morem, snabdeva Tursku ruskim gasom još od 2003, a od početka prošle godine Turski tok preko luke Kijikoj doprema ruski gas delovima južne i jugoistočne Evrope. Ruski Rosatom po ceni od 25 milijardi dolara podiže prvu tursku nuklearnu centralu. Dok blizu sedam miliona ruskih turista puni turski budžet, Turska je postala drugi najvećih uvoznik ruskih poljoprivrednih proizvoda. Tu je onda i već realizovana odluka Ankare iz 2017. da kupi baterije savremenog ruskog antiraketnog sistema S-400. Ta odluka, od koje Erdogan nije odustajao uprkos svim upozorenjima, dovela je do ozbiljnog zahlađenja sa SAD-om i poremećenih odnosa sa NATO-om u kome Turska drži drugu po snazi armiju.

Washington je Tursku kaznio udaljavanjem iz zajedničkog programa razvoja lovca F-35. Donald Trump je pre nego što će izgubiti izbore Turskoj zaveo sankcije. Putin je mogao da trlja ruke, a Joe Biden, uprkos poznatim negativnim stavovima prema Erdoganovoj autoritativnoj vladavini, samo može da se nada da će popraviti narušene odnose sa ključnim partnerom na jugoistočnom krilu NATO-a. Turska je svojevremeno lansirala spoljnopolitičku doktrinu “nula problema sa susedima” koja politički islam spaja sa panturskim nacionalizmom, ali je od tada ušla u konflikte na svim stranama – sem sa Rusijom. Ono što u ovom momentu najviše spaja Ankaru i Moskvu su zajednička frustracija i sumnjičavost prema Zapadu. Obe zemlje imaju snažan interes da sačuvaju multipolarni svetski poredak u kome lakše ostvaruju sopstvene ambicije. Istovremeno, njihove spoljne politike su u međuvremenu postale militantnije, što je i dovelo do napetosti u područjima gde se interesi preklapaju.

Putin je uveren u to da će Turska, na zadovoljstvo Moskve, uprkos pokušaju da popravi odnose sa Amerikom, i dalje ostati problematični trn u NATO-u. Vođeni takvim ocenama, stratezi u Kremlju spremni su da zatvore oči pred rivalstvom sa elementima konfrontacije.

SAVEZNICI DIJAMETRALNIH INTERESA

“Erdogan za Rusiju nije lak partner, nije lak igrač sa kojim imate posla”, kaže Irina Zviagelskaja iz ruskog državnog Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose.
Nedavni telefonski razgovor predsednika Putina i Erdogana šalje poruku da se radi o partnerima koji su spremni da zaborave da njihovi vojnici stoje na različitim stranama frontova pokušavajući da međusobnu saradnju podignu na visinu koja se meri brojkom od 100 milijardi dolara godišnje trgovine. Dakle, ni prijatelji, ni neprijatelji, već sledbenici pragmatskih interesa. “Mi smo na jedan način saveznici, ali na drugi su naši interesi dijametralni”, smatra bivši ruski diplomata Andrei Baklanov. “Moramo da naučimo da živimo sa takvom situacijom.”

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.