Rođendan zemlje stvorene za život

Kada se zvezde poklope, dovoljan je jedan pametan čovek, jedan neustrašivi avanturista i jedna kurtizana da se napravi država. Štaviše, da se realizuje polumilenijumski san malobrojnih, odvažnih i obrazovanih. Ideja ujedinjene Italije je lebdela u intelektualnim i plemićkim krugovima još iz vremena renesanse. Pisci i poeti su pisali i pevali o Italiji mnogo pre nego što se ideja o njoj ukorenila u narodu.

Danas puni 160 godina “čedo” grofa Kamila Bensa di Kavura, junaka dva sveta Đuzepea Garibaldija i kurtizane grofice od Kastiljonea Virdžilije Oldoini. Njih troje su demantovali grofa Klemensa fon Meterniha, najlukavijeg među lukavim vladarima XIX veka, koji je Italiju definisao kao “prosti geografski pojam koji se odnosi na jezik i koji nema političku težinu koju pojedini revolucionari pokušavaju da mu utisnu”.

Kada je grofica Oldoini umrla u Parizu 1899. godine, italijanska vlada je poslala agente sa zadatkom da spale sva dokumenta, prepiske i drugi pisani materijal u stanu pokojne grofice. Svakakvih dokaza je bilo tu o Napoleonu III, Kavuru, Bizmarku, papi Piju IX, Rotšildu i drugim političarima, bankarima i plemićima. Srećom, Italijani nikada nisu bili pedantni ni u zlu ni u dobru, kao Nemci, pa je nekim volšebnim slučajem deo dokumentacije grofice pretekao paljevinu i danas se čuva u ligurijskoj varoši La Specija.

Kavur je regrutovao groficu od Kastiljonea 1855. godine za “italijansku” stvar. Tada 18-ogodišnja Virdžinija je bila prototip današnjih tajnih agenata: mlada, lepa, ambiciozna, poliglota, radoznala, slobodnih seksualnih pogleda (u životu je imala više od četrdeset ljubavnika, od kojih je 12 imala istovremeno i nijedan nije znao za drugog).

Italijanski grof je znao da su žene slaba tačka francuskog imperatora Napoleona III i da neće uspeti da odoli čarima prelepe Virdžinije. Grofica neće samo uspeti da privoli Napoleona III da stane na stranu Pijemontea u ratu protiv Austrougarske i da dozvoli ujedinjenje Italije, nego će sebi obezbediti od mlađeg Bonaparte apanažu od 50 hiljada franaka i čitavu kolekciju skupocenog nakita.

Grof Kavur će posle dobijenog rata nad Austrijom i osvajanja Lombardije uz pomoć Francuza, opremiti i poslati Đuzepea Garibaldija sa 1089 dobrovoljaca, na desant na Kraljevstvo Dve Sicilije. Garibaldijeva ekspedicija će ući u istoriju kao “Pohod hiljade”.

“Stranac u otadžbini”, kako je sebe gorko zvao Garibaldi – nikada nije oprostio Kavuru i kralju Vitoriju Emanuelu II što su njegovu rodnu Nicu i Azurnu obalu dali Francuzima – bio je jedina osoba kadra za sličan podvig. Junak dva sveta, heroj Rimske Republike, jedini vojskovođa od koga je zazirao čelični pruski kancelar Oto fon Bizmark, je imao neverovatan dar da transformiše dobrovoljce, bez para, bez uniformi, bez adekvatnog naoružanja, u profesionalne i odvažne vojnike.

Prepredeni Kavur je bio u tzv. win-win poziciji: ako nešto krene po zlu, okriviće Garibaldija i njegov nepopravljivi revolucionarni romantizam, već viđen u južnoj Americi i tokom Rimske Republike. Ako krene po dobru, Kavur je već ispleo mrežu špijuna i saradnika da podmite sve koje treba u duboko korumpiranom Kraljevstvu Dve Sicilije.

Danas je uvreženo da se pripisuju zasluge Garibaldiju za “Pohod hiljade”, ali bez rada iza kulisa grofa Kavura na korumpiranju vojnog i državanog aparata, burbonska dinastija u Napulju ne bi tako lako pala.

Italija nije imala samo sreću da su se na poslu njenog ujedinjenja našle prosveteljene, neustrašive i beskrupulozne osobe, već su se sve zvezde poklapale da dođe do njenog rađanja. Naše komšije sa druge strane Jadranskog mora su imale sreću da je Napoleon I ugasio Mletačku republiku i da je Austrija okupirala gotovo ceo sever i uspostavila marionetske režime u Parmi, Modeni, Toskani. Naruku im je išlo i slabljenje Rimokatoličke crkve i posledično uticaja Papske države. Pomenute okupacije teritorija, ukidanje viševekovnih država i nametanje stranih vladara sprečilo je metamorfozu lokalnih identiteta na Apeninskom polustrvu u nove nacije otvorivši vrata za širenje italijanske ideje.

U momentu kada su nacije rađale, pogotovo posle revolucionarne 1848. godine, pozornica za ostvarenje viševekovnog sna je bila spremna i neodstajala su samo tri junaka naše priče. Ali, srećna zvezda Italije se nije ugasila 1861. godine. Nastavila je da sjaji, samo što je francuskog lučonošu zamenila za pruskog. Naime, koliko je Francuska bila korisna do 1861. godine, toliko je Prusija bila za zaokruživanje Italije, uključujući i osvajanje Rima, prirodne prestonice.

Malo država na svetu može da se pohvali da su gubeći bitke i ratove proširivali svoju teritoriju: to se upravo desilo Italiji. 1866. godine su do nogu potučeni na Lisi i Kustoci od Austrougara, ali su zahvaljujući pruskoj pobedi nad Žuto-crnom monarhijom dobili današnji Veneto i Frijuli Veneciju Đuliju.

Završni poklon od Prusa, Italijani su dobili kada su kajzer Vilhelm i Oto fon Bizmark umarširali u Versaj i u Sobi sa ogledalima proglasili Nemačko carstvo. Poražena i ponižena Francuska je povukla svoje vojnike iz Papske države i papi Piju IX nije ništa drugo preostalo nego da se povuče u Vatikan, proglasi sebe zatvorenikom i baci kletvu na novu kraljevinu.

Kralj Vitorio Emanuele II nema zasluga za ujedinjenje Italije i zato ga niko i ne zove “ujediniteiljem”. Prvi italijanski monarh je bio jedna iskompleksirana, frustrirana, seksualno opterećena, podmukla i zavidna osoba. Mrzeo je podjednako grofa Kavura, Garibaldija i groficu od Kastiljonea. Prvog jer se u njegovom prisustvu osećao inferironim i bespotrebnim, drugog jer bio ljubomoran na njegove vojne pobede i popularnost u narodu, a groficu je mrzeo jer nije želela da bude njegova ljubavnica.

Rečenica Masima D’Azelja izgovorena pre 160 godina “Napravili smo Italiju sada treba stvoriti Italijane”, aktuelna je i danas. Kada je proglašeno ujedinjenje zemlje, samo dva i po procenta ljudi južno od Alpa, pa sve do Sicilije i Taranta je govorilo italijanskim jezikom.

Ni ratovi, ni fašizam nisu uspeli da stvore Italijane. Tek kada su RAI i televizori ušli u sve domove na apeninskoj čizmi Italija se ujedinila i počela da se razume međusobno. Lubav prema himni i prema trobojci je postala opšteprisutna tek tokom predsednikovanja Karla Azelja Čampija.

Italija je vazda bila zemlja zvonika, tzv. malih otadžbina, ideologija, individualaca, gvelfa i gibelina i svih mogućih podela: od geografskih, jezičkih, političkih, ideoloških, svetonazornih, religijskih, ekonomskih, socijalnih. Međutim, imala je sreću, za razliku od Jugoslavije, da se rodi na vreme i da od svojih različitosti napravi dodatnu vrednost. Jer, kako reče Gogolj: “Cela Evropa je napravljena da bi se gledala, Italija je stvorena da bi se živelo u njoj”.