Putin oživio kostur Hladnog rata

Piše: Boško Jakšić

Pamtim kada je okončan Hladni rat, dan za koji se govorilo da se događa jednom u veku. Globalne podele Evrope, koje su vladale još od Prvog svetskog rata, kao da su prebrisane u momentu kada je crvena zastava skinuta sa Kremlja, a Sovjetski savez prestao da postoji.

Pod dirigentskom palicom pobednika Ronalda Reagana, počeo je da se stvara novi svetski poredak koji je ambiciozno, po ugledu na Rimsko carstvo, nazvan Pax Americana. Dojučerašnje članice istočnog “lagera” pohrlile su u zagrljaj zapadnim demokratijama.

ŠIRENJE NATO-A

Francis Fukuyama je u svom “Kraju istorije” tvrdio da je došao kraj istorijskim borbama ideja oko najboljeg oblika socijalnog organizovanja. Zapadni model liberalnog demokratskog kapitalizma je trijumfovao. “Dosada mirom i prosperitetom imala je daleko teže posledice u prošlosti”, pisao je uz zaključak da je to istorija koja je otišla u arhive. Novi superiorni poredak je tu da ostane.

Jedan mladi KGB-ovac, tek što se iz službovanja u Istočnoj Nemačkoj vratio u Sankt Peterburg, nije bio opijen slavljem kada je Mihaila Gorbačova, poslednjeg predsednika SSSR-a, zamenio prvi predsednik Rusije Boris Jeljcin. Vladimir Putin će 2005. izjaviti da je raspad Sovjetskog saveza “najveća geopolitička katastrofa 20. veka”.

Evropska unija uključila je u međuvremenu mnoge zemlje istoka. Kao i NATO koji se sve više približavao zapadnim granicama Rusije. Onda je u vreme velike migrantske krize 2015. unutar Unije, po centralnoj i istočnoj Evropi, počeo uspon desnih, autoritarnih i nacionalističkih režima koje je mađarski premijer Viktor Orban nazvao “neliberalnim demokratijama”.

Rast populističkih demagoga značio je da pad komunizma nije doneo ništa više do zamene jedne sirove opresije drugom, nešto elegantnijom. Pokazalo se da su se revolucije s kraja 1980-ih dogodile samo površinski i da nisu trajne.

Poslednjih godina, situacija se dodatno pogoršala Brexitom, radijacijom trumpizma i pandemijom Covid-19. Onda je stara istorija poput kostura ispala iz ormana da bi u arhive poslala Fukuyamine zaključke o večnom trajanju i nepromenljivosti svetskog poretka kojim vlada neoliberalni kapitalizam.

Mirnodopski materijalizam nije ućutkao ratoborne duhove koji su se privremeno iselili iz Evrope, ali utajili u Rusiji, da bi sve vreme raznovrsnim konfliktima razarali i destabilizovali mnoge regione sveta, od Kavkaza i Bliskog istoka preko Centralne Azije do Severne Koreje, Tajvana i Južnokineskog mora. Iza svega su i dalje stajali sučeljeni interesi velikih sila.

Ispostavilo se da Hladni rat nije okončan iako je komunizam nestao. Moglo je to, istina, da se nasluti i pre 15 godina kada se na bezbednosnoj konferenciji u Munichu Putin usprotivio američkoj hegemoniji i u oštrom tonu upozorio SAD da “na svoju ruku odlučuju o globalnim problemima, ne obazirući se na interese ostalih država, naročito onih sa kojima nisu u bliskom savezništvu… Takav nepošten debalans snaga dovešće do velikih problema i rizika po ceo svet”.

Šef Kremlja je tada pozvao Amerikance da pregovaraju, ali sila pobednica Hladnog rata bila je još opijena trijumfom procenjujući da se Rusija neće oporaviti od poraza i da Kina neće spektakularno uzleteti u visine globalne moći i uticaja.

Vladimir Vladimirovič je u međuvremenu svoju zemlju podigao sa kolena, reformisao armiju i na svaki način želeo da pokaže da se “Rusija vratila”. Fiksacijom obnove ruske carske moći, krenuo je da ruši unipolarni svet i geopolitički poredak nastao na ruševinama Sovjetskog saveza.

Leta 2008. objavio je skripta svoje spoljnopolitičke doktrine kada je oružano intervenisao u Gruziji da bi vlastima u Tbilisiju poručio da i ne sanjaju o ulasku u NATO. Posle obaranja proruske vlasti u Kijevu 2014. istu poruku poslao je Ukrajini – i Zapadu – ne ustručavajući se da anektira Krim.

Ukrajina je najbolniji simptom onoga što Putina godinama muči, a to je da spreči “kolaps istorijske Rusije”, kako je prošle godine opisao raspad SSSR-a. U njegovoj vizuri, Ukrajina je neodvojiv deo te “istorijske Rusije”, država kojoj osporava nacionalni, kulturološki i religijski identitet i sve vreme ponavlja da Ukrajina svoj suverenitet može da ostvari isključivo u zajednici sa Rusijom.

Posvećen novom imperijalizmu, Putin je odlučan da ne dopusti da iko ugrozi njegovu ideju Ruskog sveta, što nije obnova SSSR-a, ali jeste čvrsta kontrola nad državama koje su stvorene njegovim raspadom. “Ruke dalje od Ukrajine”, osnovna je Putinova poruka Zapadu. Njegova “specijalna vojna operacija” u Ukrajini nije ništa drugo do sprečavanje onoga što se u Kremlju doživljava kao mogući strateški kolaps.

Rusija ne sme da prihvati politiku sedativnog umirivanja, već mora preventivno da reaguje – ako treba i oružjem – kako bi se spasla od mogućih katastrofa, a među njima se nalazi i napredovanje NATO-a koji se od vremena nestanka SSSR-a proširio sa 14 novih članica na istoku.

SVIJET PONOVO STRAHUJE OD KREMLJA

”Naše mesto u savremenom svetu, to želim posebno da naglasim, biće određeno isključivo stepenom naše snage i uspeha”, kaže Putin. I dok demokratski svet ponovo strahuje od Kremlja, predsednik Rusije je demonstrirajući “snagu”, pokazao da je ofanzivnim i unilateralnim potezima spreman da krši međunarodno pravo i da poništava suverenitet i teritorijalni integritet svog zapadnog suseda po cenu najoštrije konfrontacije sa Zapadom i NATO-m.

Kijev i Moskva počinju pregovore o primirju, a Rusija ima samo jedan cilj: demilitarizaciju Ukrajine i njen neutralan status u budućnosti. Tek posle toga, morao bi da usledi dijalog Rusije sa homogenizovanim Zapadom na temu novog inženjeringa evropske bezbednosti, zbog čega se Putin i odlučio na pokaznu vežbu kažnjavanja suseda.

”Većina svetskih vlada više ne zastupa stav da su vojne invazije dobar način unapređenja svojih interesa, a većina naroda je prestala da sanja o osvajanju teritorija svojih suseda”, piše jedan od najuvažanijih svetskih umova Yuval Noah Harari strahujući da se vraća “zakon džungle” i da preti da se “Top of Form Bottom of Form poništi ogromno dostignuće čovečanstva u poslednjim generacijama, ono što istraživači nazivaju ‘novim mirom’”.

Istina je, međutim, i da se autokrate uvek bolje osećaju u džungli. Putin je udario poslednji ekser u kovčeg Fukuyaminog “Kraja istorije”. Mir, bezbednost i prosperitet Evrope više nisu garantovani. Dobro došli u Drugi hladni rat!

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.