Purgatorijum

26. October 2020.
Sva su jutra u bolnici siva, čak i kada spolja boje najavljuju lep i sunčan dan. Baš je takva bila i ta oktobarska zora, kada su nas, po običaju, sestre probudile paleći veliko svetlo u sobi uz poklič „… ’Ajmo, merenje temperatureeeeee…!“, pa mi, kao po komandi vadimo svoje toplomere i mećemo ih pod pazuh.
Pedja-Obradovic
Peđa Obradović. Foto: N1

Piše: Peđa Obradović

Malo sam i uzbuđen, a to nije ono pozitivno, nego anksiozno uzbuđenje, jer kada mi izvade krv i kada doručkujem, idem pod ruku doktora Z. koji će iglom probosti moju grudnu kost i uzeti uzorak kostne srži za analizu. Bio sam na kraju prvog kruga hemoterapije i trebalo je videti da li je i kakve rezultate dala. A ko voli da ga bodu i ko uživa u nestrpljenju čekanja rezultata?

Negde u isto vreme, dok sam ja čekao da me pozovu u ambulantu, jedan je mladić vozio auto-putem iz Beograda prema Nišu. Mogu da ga zamislim, sam je u kolima, krenuo je rano nekim poslom, čuje se muzika i ja iz nekog razloga mislim da sluša radio. Sunčevi zraci se teško probijaju kroz gustu maglu koja se razlila svuda unaokolo, a u tom delu Srbije ume da se spusti, jer se tu Velika Morava provlači između Juhora i, ako se ne varam, obronaka iz kojih će se uspeti Kučajske planine, kada se prođu Senjski rudnici i Pasuljanske livade. I mislim da je možda jedva i primetio kako se ispred njega pale štop-svetla vozila za kojim se kretao i da se sve dogodilo u deliću sekunde. Ne znam da li je taj delić sekunde dovoljan da čovek shvati šta se dešava i da li je taj tren prekratak za kakvu misao ili ideju… I o čemu bi to misao bila i šta bi bila ta ideja.

Na nekom trećem mestu, u isto vreme, na mašini koju zovu „vreška“, nalazi se kesa sa trombocitima. Na njima je moje ime, već nekoliko dana ih ne primam, ali stoje za svaki slučaj. U Srbiji je sistem takav da pacijenti koji se leče od leukemije treba sami da obezbede davaoce krvi i, ono što je komplikovanije, davaoce trombocita. Krv i trombociti služe da nadoknade deficitarne krvne ćelije koje stradaju zajedno sa nezrelim i malignim ćelijama koje su glavni cilj hemoterapije. Kada broj trombocita opadne, stvara se opasnost od krvarenja. I dok krv može da dâ svako zdrav, uslovi za davaoce trombocita su nešto strožiji – pored odgovarajuće krvne grupe potrebno je da su vene u odličnom stanju, da davaoci ne piju nikakve lekove, a kod žena je važno da imaju preko 60 kilograma i da nisu ostajale u drugom stanju.

Čitam beleške koje sam tog dana napravio u bolnici. Pišem kako sam okružen nesrećom i ljudima kojima sam i ja isto tako neko nesrećno okruženje. Svakodnevno svedočim ljudskim tragedijama i ne umem baš sasvim da se sastavim.  „Ne, priznajem, ne mogu da se setim kako izgleda devojka koja je neki dan umrla na intenzivnoj nezi. I ne znam šta bih, osim motivacionog govora, rekao N. Nisam blizak ni sa devojkom kojoj se bolest vratila i koja je danas saznala da je u drugom stanju. Nisam izašao iz sobe kada je plakala na hodniku (…) Ali, ima tih delova dana kada se svi izvučemo iz svojih rupa, omršaveli, spori i ćelavi, pa vukući noge po podu bauljamo okolo, neko sam, neko ima društvo, ja radije sam, jer mi se ni sa kim ne razgovara. A kada mi se neko obrati, gledam da se nasmejem, smejem se možda i više nego što je pristojno. Bolje stojim sa osmehom nego sa rečima …“.

Čitam dalje, rečenice su kratke i opisuju jad sopstveni i onaj koji me okružuje. Imam utisak da svuda pada neka prašina, da su mi usta puna nje i da sve ima miris i ukus kiselog. Vidi se da pišem nevoljno, možda samo da ostavim trag, možda zato što više ne bih znao šta bih sa sobom. Ima i nekoliko fotografija, na njima su i ljudi kojih više nema. Svi smo u teškim unutrašnjom borbama jer nas je sramota da kukamo pred drugima, ali i iz obzira, da jedni drugima pakao u kome se nalazimo ne činimo još nepodnošljivijim.

– Peeedžoooo, kaaa’češ kuuuuči, pita me E. naslonjen na vrata sobe, a ja mu odgovaram kontrapitanjem, šta ću kod kuće?

– Pa, lakše je kod kuče, Pedžo, nego ovde – kaže.

– Jeste lakše, ali kod kuće ne mogu da se lečim. A mi smo se ovde zato okupili….

– Jeste Pedžo, i to što kažeš…, odgovara E., pa se odšunja dalje niz hodnik ka svojoj sobi. Tako smo se sokolili međusobno i podsećali zašto smo tu gde jesmo, zašto tako jadno izgledamo i još jadnije osećamo.

I kao da za pun pansion u tom purgatorijumu svake vrste, to nije dovoljno. Jer život tako napravi da se sudbine isprepletu na neočekivane načine, kako je to teško domaštati ili izmisliti. I ponekad ih spoji tako da se možda nekim nevidljivim vezama preseli iz jednog u drugo telo; a možda je to samo uobrazilja, tek način da svari nesvarljivo, izađe na kraj sa bolom, i dâ smisao besmislenom i neverovatnom. Ta ideja da neko koga nema više, na neki način nastavlja život kroz nekog drugog, lepa je i utešna i možda je bolje ne ulaziti dalje u tu metafiziku jer kome je potrebna realnost u kojoj se smisao ne da uhvatiti i gde uteha ne postoji?

Tog su jutra agencije javile o teškoj saobraćajnoj nesreći na auto-putu između Jagodine i Ćuprije. Dopisnici će kasnije izvestiti i to da je sedam osoba poginulo, a da ih je 27 povređeno, u dva lančana sudara, čiji je uzrok najverovatnije bila gusta magla. Očevici kažu da se sve desilo u trenutku, da ni sami nisu sigurni šta su videli, neki tada još nisu znali šta je sa njihovim saputnicima. I onda kažeš: „Da se nosi sve u pičku lepu materinu“!

Onda su stigli rezultati punkcije i nije bilo sjajno. Bolest je još bila tu, pa su mi rekli da obezbedim davaoce trombocita za drugu turu hemoterapije. O tome je računa vodila Gaga,  na meni je bilo samo da budem disciplinovan pacijent i ja sam se trudio da ispunim svoj zadatak. Ona je vodila spiskove, zvala i organizovala ljude, ona zapravo jedina zna baš sve ljude kojima, između ostalih, dugujem život i zahvalnost. Kažem joj da imam jednu dozu trombocita na toj „vrtešci“, ali me ona prekida.

– U onoj nesreći na auto-putu poginuo je dečko koji ti je dao te trombocite, javio mi je Ć. Sa njim sam se poslednji put čula u petak, rekla mi je, a ja nisam znao šta da kažem nego da opsujem. Umalo se rasplakala, ispričala mi je da je bio strašno fin i zvučala neutešno, ja sam samo ćutao i slušao, nisam pronalazio prave reči, osim što sam se ponadao kako će taj čovek, koga nikada nisam upoznao, možda, eto živeti kroz mene, i to mi je zvučalo kao uteha i u to smo oboje strašno želeli da verujemo. Jer, opet, kome je potrebna realnost u kojoj je smisao neuhvatljiv ili ga uopšte nema i kakav je to život gde utehe nema? „Da se nosi sve u pičku lepu materinu!“, odgovorio sam.

Prolazim kroz beleške iz bolnice i sabiram osećanja, koliko je duboka ta nesreća u kojoj se nađeš i kako je teško racionalizovati sve što se dešava, jer je tako neverovatan sled događaja koji se niže. Sada mi je jasno zašto su rečenice kratke, a opisi šturi, hteo sam da ostavim neko podsećanje, ali nisam imao snage da složim i osećanja, evo se i sad davim dok iskašljavam sav taj nataloženi mulj patnje u kom sam plivao držeći samo nos iznad površine.

Kažu ljudi da i kada neko ode, on ipak nastavlja da živi onoliko dugo koliko živi i sećanje na njega. Nemam dilemu da je to tako, ali isto tako želim i da verujem da život ponekad ukrsti sudbine tako da pređe iz jednog u drugo telo nevidljivim i neshvatljivim vezama koje samo on može da namesti. Verujem, jer kome je potrebna realnost u kojoj se smisao ne da uhvatiti i gde uteha ne postoji?

Tekst je prenet sa blog portala Peđe Obradovića.

Share