Proročanstvo palestinskog očaja

Palestinci smatraju da se radi o “ciljnom ubistvu”, dok su Izraelci, bez dokaza, u startu tvrdili da je metak došao sa palestinske strane. To je govorio i izraelski premijer Naftali Bennett, ali kada je nepobitno utvrđeno da palestinskih boraca nije bilo na lokaciji na kojoj je Shireen ubijena, načelnik izraelskog Generalštaba Aviv Kochavi ponudio je teoriju da “nije poznato” ko je pucao.

Zvaničnici su prepoznali opasnost od novog talasa nasilja, pa je brzina kojom je general Kochavi najavio formiranje komiteta za istragu potvrdilo da je smrt novinarke od najveće diplomatske važnosti.

Time je otvorena nova etapa slučaja Abu Akleh. Kakve su šanse da pravda bude zadovoljena? Ili će slučaj biti arhiviran jer počinioci nisu otkriveni?

Poslednjih godina izraelski vojnici i policajci su desetinama puta namerno ometali medije na Zapadnoj obali i po Istočnom Jerusalimu. Izraelci su od 2000. ubili čak 55 novinara. Malo je palestinskih novinara koji nisu pogođeni gumenim mecima, udarani palicama, a mnogi su završili i sa ranama od šrapnela.

Iza velikog broja ovih incidenata ostali su videozapisi koji pokazuju da nasilje ničim nije bilo izazvano, ali u državi koja se diči da je jedina demokratija Bliskog istoka niko nije odgovarao. Palestinci su zato odbili zajedničku istragu. “Ne verujemo im”, poručio je predsednik Abbas. Rezultati će biti prosleđeni Međunarodnom krivičnom sudu u Haagu.

Šta će uraditi Izrael, a šta Sjedinjene Države?

Izrael bi, piše liberalni Haaretz, morao da prihvati nezavisnu istragu pod međunarodnim nadzorom. Ministar odbrane Benny Gantz i ministar javne bezbednosti Omer Bar-lev morali bi pripadnicima svojih ministarstava konačno da poruče da je deo njihovog posla da štite živote Izraelaca, Palestinaca i novinara.

Ali, iako Izrael ima obaveze po međunarodnom pravu, stotine incidenata o pogibijama i ranjavanjima Palestinaca završe bez sudskog epiloga. Da li je bilo i jednog procesa zbog ubijanja više od 40 Palestinaca samo od početka ove godine? Kada se istraga i otvori, vojni tužilac je brzo zatvori istovetnim tumačenjima: odgovorna osoba ne može da bude identifikovana, nema dovoljno dokaza, armija je postupala u skladu sa propisima, ubistvo je bilo slučajno.

Tako su nedavno okončani i slučajevi pogibije četvoro dece iz porodice Bakr, koja se igrala na plaži u Gazi tokom rata 2014. Tako je zatvoren i slučaj smrti Yakuba Abu al-Kiyana kada su buldožeri policije razrušili njegovu kuću u selu Umm al-Hiran. Mnogi drugi slučajevi i nisu došli do suda.

Problem je što izraelski zvaničnici doživljavaju strane novinare koji imaju kritički stav i brane prava Palestinaca kao neprijatelje. Izraelski ministar za dijasporu Nachman Shai bio je sasvim redak koji je priznao: “Uz sve dužno poštovanje prema nama, recimo da kredibilitet Izraela nije tako visok u ovakvim događajima”.

Tačno. Izraelske sudije i zvaničnici davno su pogubili poverenje sveta, pa se potvrđuje da ponašanje izraelskog vojnog i civilnog sudstva zahteva intervenciju Međunarodnog krivičnog suda.

Ubistvo novinarke osudili su SAD, Evropska unija, Ujedinjene nacije, Turska i drugi – sem zvaničnog Izraela koji nije čak ni izrazio saučešće. Da sve bude u skladu sa arogancijom, policija je došla u jerusalimski dom porodice Abu Akleh zahtevajući da se uklone palestinske zastave koje su bile postavljene.

Amerikanci su odmah zahtevali “transparentnu istragu” izražavajući poverenje u izraelsko sudstvo. Time je već u najavi domet te istrage određen stepenom zaštite njihovog najvažnijeg bliskoistočnog saveznika. Uprkos američkom državljanstvu palestinske novinarke, Washington teško da će dopustiti da neko u Izraelu odgovara za zlodelo kakvo se svakodnevno ponavlja u surovoj stvarnosti Zapadne obale.

Shireen je postala žrtva iste one brutalnosti na zemlji na kojoj je rođena i koju je decenijama pokušavala da razotkrije. Kao hrišćanka imala je puno saosećanja za muslimane sa kojima je živela pod izraelskom okupacijom.

Da je poživela još koji dan, izveštavala bi 15. maja o Danu Nakbe, palestinske katastrofe iz 1948. kada je stvorena Država Izrael. Cionisti su gotovo 800.000 Palestinaca proterali iz njihovih domova, a oko 600 gradova i sela bukvalno izbrisali sa mape Palestine. Podsetila bi Shireen svet da danas tek 22 procenta istorijske Palestine pripada Palestincima i da izbeglice i njihovi potomci i danas ne mogu da se vrate. Snajperski metak nije zaustavio putovanje istine.

Abu Akleh je svojom smrću postala simbol brutalnosti decenija izraelske okupacije Zapadne obale, simbol nasrtaja na slobodu medija. Ne sme da se dopusti da ona postane samo još jedan statistički broj na dugoj listi novinara koji su stradali na poslu.

Ubijena novinarka mora da ostane upamćena kao i saudijski novinar i kolumnista The Washington Posta Jamal Khashoggi. Oboje su žrtve brutalnih ubistava iza kojih stoje države.

VRIJEME PROPASTI

Kad žive u takvom svetu, šta Palestincima preostaje nego da se nadaju u – čuda. Gotovo dve trećine Palestinaca želi da veruje da u Kur’anu postoji predviđanje o propasti jevrejske države. Tako barem tvrdi promoter apokalipse Izraela Bassam Jarrar, ugledni propovednik sa Zapadne obale i dugogodišnji duhovni vođa Hamasa iz Pojasa Gaze.

Jarrar, koji na društvenim mrežama ima 700.000 sledbenika, svoju teoriju već tri decenije gradi na više kur’anskih citata i na numerologiji, a dobija na popularnosti upravo u vreme povišene izraelsko-palestinske tenzije. Palestinski ulema utvrdio je sa 95 procenata verovatnoće da je vreme propasti Izraela između marta i juna ove godine. Ukoliko se to ne dogodi, priznaje da su njegove kalkulacije bile nedovoljno precizne.

Onima koji su uvideli da nije bilo pomoći ni od dve palestinske intifade, ni od raketiranja Izraela iz Pojasa Gaze, ni od svog rukovodstva opijenog korupcijom, preostalo je samo – proročanstvo. Broj onih koji u to veruju je pravi iskaz palestinskih osećanja posle 74 godine okupacije, ali njima je potrebna druga vrsta nade: ona koja će im doneti oslobođenje i državu, a ne fantazije o kraju Izraela.