Priča o čudima, podudarnostima, i jednom od nas

Piše: Ivan Radovanović

Početak songa Adrijana Ćelentana (Dečak iz ulice Gluk), verovatno je jedini način da se krene u pisanje, kazivanje, ovog “nečeg”:

O ponavljanju, o vremenu, slučajnosti, smrti, o nedokučivosti svih tih i pojava i pojmova, ali i o tome što lično živim skoro četrdeset godina, o tom mehuru (Sloterdijk), medijskom, novinarskom, u kojem se susrećem, spajam, sudaram, razdvajam, sa sudbinama toliko sličnim, i toliko različitim.

Uostalom, u Italiju ne idem bez Ćelentana. A ovde je reč o Italiji. I o mojoj saputnici Olji, o Šeri, o Marku, mom zamišljenom prijatelju, koji je uvek kraj mene, a nisam ga upoznao, i o jednom telu, prekrivenom plahtom, koje sam video, i o kojem nisam imao nikakvu drugu predstavu, osim da je to – telo. Prekriveno plahtom.

Dva dana pošto je počelo proleće, a počelo je 20. marta 2022. godine, u 16 časova i 33 minuta, Olja i ja smo čitavo popodne bili u kolima (Marko je lebdeo, tu, kraj nas), na putu za Trst, u koji, po Oljinoj želji, uvek idemo, vraćamo se, posle svake zime. Samo tada, ona nas pretvara u hodočasnike koji treba, ubeđena je, da, baš na onom mestu na kojem je sve počelo, a jeste počelo u moru, ponovo kažu da veruju, i da veruju da znaju da se ciklusi ponavljaju, da, posle te zimske umrtvljenosti, dolazi nešto novo, što će da nas oživi, da nam ulije snagu, za još jedan početak, još jedan krug. Da uronimo, kako ona kaže, u proleće.

Zato je sa sobom ponela čitav kofer umora, sve ono što je mučilo, svaki bol, svaki strah i svaku sumnju, tragove uobičajene depresije izazvane izolacijom, pandemijom, i tek započetim ratom, odlučna da ih udavi u moru i proleću, a Šeri, Marko i ja smo, prosto išli, kao i uvek, sa njom.

Možda je to moja muška praznina – žene su toliko savršenije od nas – tupost neka, nedostatak onih sudara neurona (nedostatak samih neurona?), u sinapsama, koji i tvore i mute svest, tek, ja nisam nosio ništa, osim uobičajene želje da putujem, bilo gde, bilo kada.

Nakrivo sam nasađen, pa kada sam umoran – spavam; kada me boli – bolujem; kada radim – radim; i kada putujem – putujem, ne pridajući svemu tome nikakav poseban značaj, ne tražeći ništa, nikakav viši smisao, te sve to, u mojoj duši, čak iako je imam, ne ostavlja tragove, i ne čini štetu. Tako sam bar mislio, do pre neki dan.

Marka sam i zamislio kao nekog mandarina, budističkog sveštenika, u klasičnom jogi sedu, okruženog dimom, ispunjenog dimom, da mu dim, poput pare izlazi iz usta, nosa očiju i ušiju, da mu izbija ispod duge svešteničke odore, i da on ne govori ništa, ne komentariše, čak ni izrazom lica, već da me samo verno prati, u večnoj ćutnji. Samim tim, o njegovom prtljagu nisam znao ništa, niti sam želeo da znam. Izmislio sam ga onomad u Beču, kada su u kafanama zabranili pušenje. Moja mala, ludačka, pobuna.

A kada je reč o telu, ono još nije bilo tu, ni plahta, i mogu samo da pretpostavim, jer telo nije imalo ni lice, ni identitet, da je, tog 22. marta, tokom mirnog popodneva, radilo ono što tela rade.

Sastavljeno od nekih 100 triliona ćelija, od vodonika, kiseonika (skoro 40 kilograma našeg tela čini kiseonik), od ugljenika, azota, kalcijuma, fosfora i kalijuma, to telo, opterećeno nezgrapnim udovima, potaknuto energijom koja je u njega uneta kroz hranu, verovatno se kretalo, u raznim smerovima, činilo najrazličitije radnje, pokrete, ili je, prosto mirovalo, spavalo, snevalo. Bog zna. Svakako nisam bio svestan postojanja tela, niti susreta sa njim. Plahta je, ubeđen sam, u tom trenu još bila na nekom krevetu, uredna, zategnuta i čista.

Šeri, naš škotski terijer, koji je neka vrsta Oljinog Marka, ležala je na zadnjem sedištu. I nije dimila.

U Trst smo stigli uveče.

*

Novinarstvo sam napustio pre dvadesetak godina, ne bez određene doze gađenja, nad profesijom i nad sobom, nad svim što sam video i doživeo, ubeđen da se nikada neću vratiti, a onda se ispostavilo da ono nije napustilo mene, uopšte ne znam zašto.

Ostala mi je ta potreba da pišem, da javim, obznanim, sve, od informacije, do osećanja, ta potreba da podelim sa drugima sve one reči koje se, nekako, same pojave, po naučenom automatizmu onoga koji je godinama pisao izveštaje, svaki put kada naletim na nešto što, po pravilima napuštene profesije, jeste događaj.

Tako je bilo i 24. marta, posle dva dana bonace u Trstu, u hotelu “Savoj”.

Pre toga, sve je bilo divno, i ravno. Putovanja su sačinjena od rituala, naročito kada se vraćaš na poznata mesta. Isto buđenje, isti kafić za prvi espreso, šetnja istim ulicama, ručak u istoj kafani, ponovo šetnja, rivom, poslednje piće u hotelskom baru, cigara na terasi… Čitav mir sadržan je u ponavljanju jednog te istog, dosadnog, ritualnog, bez ikakvih iznenađenja, bez razmišljanja, bez događaja.

A onda, ipak: U hotelu “Savoj”. Događaj. Vest. I novinarstvo. Pošto sam, odmah po događaju, objavio, u “Informeru”, mojoj sigurnoj kući, tekst, pod naslovom “Izveštaj sa mesta nesreće koji se izmetnuo u nešto drugo”. U izveštaju smo Olja, Šeri, telo i ja. Marka nisam pominjao, nije lako priznati čitaocima s kim imam posla, a još manje, s kim oni imaju posla. Ludilo je intima, potrebne su posebne okolnosti, da ga čovek podeli. Zato se vraćamo, Marku, i posebnim okolnostima, posle. Tekst prenosim uz neophodna skraćenja:

Izveštaj sa mesta nesreće koji se pretvorio u nešto drugo”Zima je zvanično završena neka dva dana pre nego što smo Oki i ja stigli u Trst….U hotelu, prodavnicama, kafanama, uvek ćeš naći nekoga ko govori tvoj jezik, i ko će ti ispričati da je cele zime duvala bura, ali da je sada konačno toplo i da će sezona biti dobra.Takvi susreti te snabdevaju osećajem one unutrašnje topline, na koju si gotovo i zaboravio, a u kombinaciji sa spoljnom temperaturom i suncem kojem si poturio svoja leđa, čini da ti svaki dan deluje perfektno.Olja je to i reka: “Gospode kakav divan dan smo imali”, dok smo večerali tartar biftek, rižoto sa plodovima mora, i pili grapu i neko sjajno domaće vino, u kafanici udaljenoj par stotina metara od našeg hotela…..Posle smo odveli Šeri, škotskog terijera bez kojeg se ne ide na put, do parkića na rivi, i lagano krenuli ka hotelu.Nekoliko automobila karabinjera i kola hitne pomoći, parkirani ispred ulaza u hotel, jasno su, i iz daljine, govorili da se nešto dogodilo.Kada smo prišli, gotovo ispred samog ulaza u hotel, okruženo karabinjerima, i prekriveno belom plahtom, ležalo je nešto, i nije bilo teško zaključiti šta.Tanak mlaz krvi, koji se od čaršava slivao trotoarom, i patike koje su virile s drugog kraja, svedočili su da je reč o ljudskom telu, i njegovom nasilnom kraju.Ljudi u hotelu su bili izbezumljeni, momak, bellboy, koji nas je dočekao, mucao je od uzbuđenja, ali je ipak uspeo da izdeklamuje:Hotelski gost, pristigao pre neka dva sata, skočio je sa petog sprata.Saznali smo i da je, po dolasku, naručio večeru i čašu vina, pojeo, popio, i bacio se na pločnik. ….Gomila policijskih vozila, vatrogasci, inspektori… učinili su da priča prestane, i da smrt nesrećnog čoveka postane stvar birokratije, jedna od onih o kojima se ne priča.

Popeli smo se do sobe, na prvom spratu, i sa terase nastavili da gledamo.Forenzičari su navukli plastične kese na noge, otkrili telo, slikali, merili trag krvi. Olja je rekla da ima stakla okolo, ispostavilo se da je reč o naočarima, koje su prsle od udarca. Skupilo se još njih, popunjavali su razne papire, i pažljivo razvukli onu policijsku traku kojom se označava mesto zločina, ili nesreće.Ispod naše terase okupila se grupa znatiželjnika, a Olja im je rukama pokazivala da je čovek skočio, i, poput telala, na engleskom objašnjavala:“Sa petog sprata, prvo je naručio večeru i vino, pre dva sata…”“Pa lepo, otišao je sa stilom”, rekla je jedna žena, mahnula nam i nastavila ka glavnom gradskom trgu.Ostali su govorili “Oh”, i “Strašno”, klimali glavama, širili ruke, i sve je izgledalo, ponovo, kao razdelnica, između zime i proleća, smrti i života. Nesrećnog čoveka su prekrili još jednom plahtom, i ležao je tu, mrtav i nepomičan, dok se život okolo užurbao, okupio tu, oko njega, zainteresovan i usplahiren, brz u želji da vidi, ali i da odmah nastavi dalje. Proleće je, vazduh je još svež, ali daleko od hladnog, i tu je more, tu je riva, i sve ono što treba udisati, punim plućima….. Ujutru je pločnik ispred hotela bio još mokar, jasno je bilo da su ga dugo i temeljno prali.Odšetao sam do glavnog trga, pokazao digitalni sertifikat momku u beloj uniformi, naručio kapućino i seo na sunce.Fizički sam i bukvalno osećao da je zimu zamenilo proleće.I znao sam da će još jedan dan biti divan.Gospode, kako je to čudno.”

Sada, kada se vraćam, u taj trenutak, u tu podudarnost, ne mogu da ne mislim o svim onim teorijama o ponavljanju vremena, o istovetnosti događaja, o tome da je možda, u svakom od nas svaki čovek, podeljen i umnožen, izdanak onog prvog, iz Afrike, u kojem smo, možda, bili svi mi. Ne živimo iste živote, ali istu sudbinu…možda?

Kako drukčije da objasnim to koincidenciju gotovo savršenih podudarnosti i suprotnosti:

– Mi smo izlazili iz hotela, samoubica je ulazio u hotel.
– Mi smo ušli u restoran, on je, završivši formalnosti na recepciji, ušao u sobu.
– Mi smo naručili večeru i vino, on je naručio večeru i vino.
– Olja je rekla: Gospode, kakav divan dan smo imali, on je… možda bez reči, možda pogledavši ka nebu, možda ljut, svakako odlučan… skočio kroz prozor, sa petog sprata hotela “Savoj”.
– Mi smo se smejali pričajući sa nekim Holanđanima koji su pili za stolom do nas, on je postao telo, prekriveno plahtom.

– I sreli smo se, ponovo, pred hotelom. Mi smo se vraćali, on je otišao, zauvek.

U “Savoju” smo ostali još dva dana, razmenjujući po koju rečenicu sa sobaricama i kelnerima o celom događaju, gotovo zaverenički, polušapatom, ali bez istinske želje da saznamo nešto više.

Baš kao što sam i napisao u izveštaju: “Tuđa smrt, smrt dalekog i nepoznatog, je lagano pozorište. Vodvilj koji ti omogućava da gledaš, ali i na neki način pritajeno učestvuješ, bez posledica, uz ljubopitljivost koja te raduje, jer potvrđuje tvoj život.Empatija je oslobođena bola, u tim slučajevima, i traje onoliko koliko traje i sama scena.”

Ne žele ljudi smrt u svojoj blizini, pogotovo ne na odmoru. I prirodno je to, smrt je ono što srećemo ipak retko, čak i kada smo okruženi njome, u medijima, filmovima, izveštajima iz dalekih ratova, skloni smo da je brzo zaboravimo i onda kada se umnoži, kao kod nas, devedesetih, ali prave susrete, tet a tet, sa smrću doživljavamo ipak dovoljno retko, i da se iznenadimo i da što pre pobegnemo. Razumeti je, nije do nas. Plašiti se, sasvim je imanentno, životinjama i ljudima.

I mi smo, posle dva tiha dana, pobegli. Telo je, meni nepoznato, bez imena i identiteta, bez oblika osim onog koji mu je dala plahta, ostalo, u Trstu.

Jedino mi je, u svemu tome, sumnjiv bio Marko. Prestao je da dimi.

*

Kada kažu da je nešto čudno, ljudi ne izražavaju samo iznenađenje nepoznatim, i ne priznaju samo da postoje stvari, pojave, događaji koje nisu u stanju da objasne i pojme.

Mnogo više, ljudi tim izrazom iskazuju strahopoštovanje. Od prvih šamana do danas, čuda i onostrano su tu da bi u njih verovali, da bi im iskazali poštovanje, da bi prihvatili svoj strah.

Oni su, istovremeno, i naša nada, ona koja nam govori da je, u nekim scenarijima, moguć put u ono drugo, i povratak, da nije sve izgubljeno poslednjim dahom, i da, osim nama poznatog sveta, postoji još jedan, večan i blagonaklon.

Tu mogućnost, to čudo, priželjkuju i religije i celokupna ljudska mudrost. Kada je rekao da je “vreme zaleđeno u božijoj odluci”, Sveti Avgustin je mislio na to, na nadu, na mogućnost i na čudo.

Prostor, vreme, kretanje materije, njihovo jedinstvo, nova dimenzija koju čine, a sve to nam je početkom prošlog veka jasno obrazložio Ajnštajn, nisu postali ona vrsta prepreke za čuda, kakvu nauka inače suvereno predstavlja, još od Kopernikusa.

Naprotiv, gotovo da su doneli novu nadu. Magijsku, šamansku, u ponavljanje, u novi početak, u putovanje, kroz vreme.
Hoću da kažem, potreba da verujemo u čuda, sa strahopoštovanjem, nije prestala, niti će.

Mi, na kraju, želimo neobjašnjivo, ono nam opravdava postojanje, smanjuje tu svemirsku beznačajnost s kojom smo surovo suočeni.

Opet, svaki susret sa čudima, izaziva strah, često i ledi krv u žilama.

Meni se to desilo, onog dana kada su se stvari, iznenada, spojile.

A spojile su se u sredu, 18. maja, neka pedeset tri dana po našem povratku iz Trsta, kada sam počeo, na sajtu RTS, rubrika Oko, da čitam tekst Vuleta Žurića: “Hronika najavljene smrti Pjera Paola Pazolinija i serija nerasvetljenih ubistava iz njegovog nezavršenog romana”.

Volim Pazolinija, volim Italiju, volim da čitam sve na Oku, pa i Vuleta Žurića, volim misterije, i sve je to trebalo da bude savršeno uklopljeno, u jedan od onih blaženih, divnih trenutaka, u kojima si ubeđen da učiš, obogaćuješ se, postaješ pametniji čak (pomislim to nekada, stvarno, ali na kratko), i u kojima, nadasve, uživaš.

I tako je i bilo dok nisam, naleteo na sledeći pasus, koji nije bio o Pazoliniju, nego je pratio storiju o jednoj knjizi i njenim autorima, što je, u tekstovima poput ovog, sasvim dozvoljena digresija. Šta god, naleteo sam, i sledio se:

“Po struci hemičar i tehnolog, Marko Pivato je pre petnaestak godina počeo da se bavi i naučnim novinarstvom, pa je od 2011. objavio nekoliko vrlo čitanih knjiga. Krajem marta ove godine izvršio je samoubistvo, skočivši sa petog sprata jednog hotela u Trstu. Imao je četrdeset dve godine, a za sobom je ostavio suprugu Aleksandru i jednogodišnju kćerku Katarinu”.

Užas ima oblik čuđenja. I takav je ušao u mene. Telo, bez imena, bez identiteta, bez oblika, prestalo je da bude to, telo.

Kao u Postanju, u taj gotovo glineni oblik, neko je udahnuo sve ono što mu je falilo: dušu, identitet, profesiju, ime.

Kao da je taj dah digao onu plahtu, i ja sam lepo video čoveka, italijanski vitkog, duže kose, mladog, akademski pristojnog izraza lica, koji je odjednom otvorio oči, pogledao me, pridigao se sa onog pločnika, pružio mi ruku, i rekao:

“Zdravo, ja sam Marko. Marko Pivato. Ubio sam se”.

Moj Marko je, tog trenutka, nestao.

Ja sam pasus pročitao još jednom, i još jednom, još jednom, svaki put osećajući jezu. Telo je dobilo ime, telo je novinar, telo je Marko.

Posle sam, po internetu, našao i da mu je otac profesor, da je rodom iz Riminija, sahranjen u Trstu, po njegovom imenu biće nazvana studentska stipendija, a pepeo mu je rasut u nacionalnom parku Saso Simone u Valmarkiji. U vreme samoubistva, koje je u novinama opisano ne kao “slučaj, nego dramatični dobrovoljni čin”, njegova ćerka je napunila godinu dana.

Šunjajući se po mrežama, poput uplašenog lopova, preko naloga moje dece, video sam i da je poslednju objavu, sliku ćerke, na Instagramu objavio 4. marta, i da je na Facebooku, dan kasnije, napisao, bar prema internet prevodiocu, pošto italijanski ne znam:

“Postoji dvostih svetog Benedikta koji kaže: Znanje je načelo ljubavi. Kažem, ali šta je sa ljubavlju? Znanje je princip svega: pre svega saznanja, koje vodi ka činjenju. Toliko da nepoznavanje vodi svojoj suprotnosti, to jest uništenju. Tako je, u godinama koje sam do sada živeo, čovečanstvo, neizlečivo bolesno od neznanja, pokazalo sve simptome svoje bolesti, bilo da je reč o ratu, klimatskim promenama, lošoj hrani, demografskim ili energetskim uslovima”.

Nisam, potom, hteo da idem dalje. Uprkos trapavom prevodu, ostalo mi je to: “neznanje vodi ka samouništenju”, kao još jedan paradoks, kao nedovoljno objašnjenje, kao čudo. Intelektualac, željan znanja, u stalnom procesu učenja, saznanja, na kraju izabere neznanje, prazninu, smrt. Zbog tuđeg neznanja? Ne.

Nisam hteo da razmišljam ni o tome šta je, svojim činom, ostavio u nasleđe svom detetu. Hvala Bogu, nisam sudija, sebi ne bih umeo pošteno da presudim, a kamoli drugom.

Samoubistvo, pri tom, nije Božija odluka, ljudska je, moguće je i da kada ubiješ jednog čoveka, ubiješ sve ljude, ali sam uvek mislio da samoubistvo, pre svega, zaustavlja vreme, ledi ga, bez Boga, i nisam smeo, nisam hteo da verujem da se vraća, ponavlja, dobija oblik, kada se najmanje nadaš.

I to mi se dogodilo. Umesto čina, vremena, zaledio sam se ja. Suočen sa tim naknadnim oživljavanjem samoubice, sa novom dimenzijom čitavog putovanja, sa čudom nadovezanim na čitav niz čuda, sa novinarom koji je odlučio da sam bude svoja poslednja vest, sa imaginarnim prijateljem i njegovim imenom, sa sobom, mehurovima u kojima se srećem, sudaram sa onim od čega bežim…dugo nisam mogao da se pomerim.

A onda sam seo za kompjuter i počeo da pišem. Ili je, vrativši se, seo Marko Pivato. Da sam sastavi svoju poslednju vest, o svom poslednjem činu, poslednjoj vesti. Ja sam, za to vreme, lebdeo sa strane, pušio, i dimio se.

I zovem se Ivan. Ili…

Ne znam. Znam da će leto početi 21. juna i da ćemo Olja i ja na put. Ona će poneti svoj prtljag, a ja, ovaj put, svoj. I u njemu tu moju, tuđu, a tešku reč – “novinar”. I neću hteti da je udavim u moru, ali to ne znači da znam šta ću s njom.
Nema veze. Pitaću Marka. Našeg Marka. Koji se uvek vraća.