Pored ovakvih komšija, neprijatelji proširenja EU nam nisu ni potrebni

5. Oktobar 2021.
Uzaludno je i kontraproduktivno ogranizovati samite o Zapadnom Balkanu o kojima u medijima najvažnijih evropskih država neće biti ni riječi, a kamoli rasprave ili pozitivnih efekata. Ako hoćemo da izađemo iz začaranog kruga, prvo moramo da pomognemo sami sebi.
Europe Balkans North Macedonia
Foto: Beta/AP Photo/Virginia Mayo

Piše: Željko Pantelić

“Put u pakao je popločan najboljim namerama”, govorio je Karl Marks i ne sluteći koliko će ta njegova opaska biti tragično istinita, pre svega za njegove ideje, ali i hod zapadnobalkanskih država prema članstvu u EU. Nema sumnje da su namere Bugarske, Hrvatske i Slovenije bile plemenite i dobronamerne kada su svoja predsedavanja Unijom obeležili samitima o Zapadnom Balkanu s ciljem da proces proširenja EU na republike bivše Jugoslavije i Albanije potvrde, poboljšaju i ubrzaju.

Nažalost, rezultati komšijske politike pomoći na putu ka EU bili su dijametralno suprotni željenim. Nakon Sofije je zakomplikovan proces pregovaranja za članstvo, posle Zagreba je zaustavljen de fakto proces integracija zapadnobalkanskih država, a tokom predsedništva Ljubljane je dovedeno u pitanje i samo obećanje iz Soluna 2003. godine o članstvu jugoslovenskih republika i Albanije u EU. Naravučenije: drage komšije, nemojte nam pomagati više, ako Boga znate.

Podsetimo, posle skupa šefova država i vlada EU sa zapadnobalkanskim kolegama u Sofiji u proleće 2018. godine, proces pridruživanja umesto da bude brži i efikasniji, učinjen je krivudavijim i pre svega reverzibilnim. Samit u Sofiji nije uspeo da dostigne ni nivo obećanja iz Soluna 2003. godine (kada je obećano sigurno članstvo u EU zapadnobalkanskim zemljama) iako je to bio glavni cilj bugarskog predsedavanja.

Namera vlade Bojka Borisova je bila da pogura evropske integracije balkanskih komšija, ali osim dobre volje, nisu imali ni kapacitete ni ozbiljan plan a kamoli strategiju kako da to realizuju. Bugari su nastupili amaterski i francuski predsednik Emanuel Makron je iskoristio samit, fudbalskim žargonom rečeno, da primora Bugarsku da postigne autogol jer je uveden novi metod pregovaranja sa EU koji je daleko manje naklonjen državama kandidatima. A u završnom dokumentu se nije otišlo dalje od otrcane i bez značaja fraze o perspektivi članstva u EU zapadnobalkanskih zemalja.

Hrvati nisu ništa naučili na bugarskim greškama. Tvrdoglavo su hteli pošto-poto da održe samit i pored pandemije koronavirusa i dobronamernih upozorenja. Kao i sofijski i zagrebački samit se završio fijaskom. Da je bio živ Milovan Ilić Minimaks iz vremena kada je vodio “Tup-tup” pustio bi im pesmu kao tokom Titovih poseta dalekim ali nama bliskim zemljama: trla baba lan da joj prođe dan.

Usvojena je Zagrebačka deklaracija nije ništa novo donela, a posle hrvatskog predsedavanja EU, nijedna zemlja Zapadnog Balkana nije napravila nijedan sledeći korak u evropskim integracijama. Crna Gora i Srbija nisu otvorile ili zatvorile nijedno poglavlje, Albanija i Severna Makedonija nisu dobile datum za početak pregvovora o članstvu, Bosna i Hercegovina je bez statusa kandidata a Kosovo je i dalje bez vizne liberalizacije.

Slovenačko predsedništvo EU je i pre samita na Brdu kod Kranja napravilo veliku štetu u pregovaračkim procesima Crnoj Gori i Srbiji kao i ostalim državama Zapadnog Balkana. Lansirajući nepromišljeno, bez prethodne konsultacije i podrške barem jedne ključne države EU, nacrt Deklaracije u kojoj se navodi 2030. godina kao ciljna za kompletiranje procesa proširenja EU na region Zapadnog Balkana, Ljubljana je proizvela snažnu negativnu reakciju u pojedinim članicama EU.

Na Koreperu (stalni predstavnici država članica pri EU u Briselu) ambasadori Francuske, Danske i Holandije su se žestoko usprotivili slovenačkom predlogu o spominjanju datuma. Nemačka, po svom običaju, se nije izjašnjavala, ali je njen predstavnik dao prećutnu podršku francuskom, danskom i holandskom kolegi i tako je ideja o 2030. godini izbačena ekspresno iz nacrta Deklaracije.

Pokušaj ubacivanja datuma za završetak procesa integracije Zapadnog Balkana u EU od strane Ljubljane imao je i kolateralne štete. Tekst agencije Rojters o kome je brujao ceo region je direktna posledica pokušaja Slovenije da provuče rok ulaska republika bivše Jugoslavije i Albanije u EU. Radilo se o klasičnom slanju poruke preko renomirane novinske agencije da svaki pokušaj ubrzanja evropskih integracija proizvodi kontraproduktivne rezultate i dovodi u pitanje sam proces.

Ovde bi trebalo podsetiti da se sve odluke vezane za proširenje EU donose jednoglasno, dakle dovoljno je da jedna članica Unije bude protiv i da se blokira bilo koja odluka, kako pozitivna tako i negativna. Međutim, postoji jedna bitna razlika, kada velike članice (čitaj Nemačka i Francuska) postignu dogovor da se progura neka odluka onda su veoma male šanse da zemlje poput Bugarske, kao što je to bio slučaj sa početkom pregovora sa Severnom Makedonijom, istraju u vetu. Problem je što Berlin i Pariz često dopuštaju malim članicama EU da zloupotrebljavaju svoje članstvo u Uniji jer im to odgovara. Skrivajući se iza procedure odlučivanja u EU, Pariz i Berlin puštaju druge da odrade za njih prljave poslove. Politika proširenja EU je primer “par excellence”.

Glavna prepreka na putu Crne Gore, Srbije i drugih zapadnobalkanskih zemalja ka članstvu u EU je izrazito negativan stav javnog mnjenja u dobrom delu zapadnoevropskih država i celoj Skandinaviji prema proširenju EU na naš region.

Posredi je klasičan začarani krug iz koga će biti veoma teško izaći. Sve zapadnobalkanske države, od najmanje Crne Gore do najveće Srbije imaju negativan imidž. Zbog kleptokratskih režima u našem regionu, veoma razgranatim kriminalnim organizacijama, relativno visokom broju ilegalnih emigranata i lažnih azilanata, veoma je teško, gotovo nemoguće, preokrenuti stav javnog mnjenje prema nama. Bez tog zaokreta neće biti značajnije promene u politici proširenja EU.

Evropski zvaničnici shvataju vrlo dobro da bi za EU bilo mnogo korisnije da države Zapadnog Balkana uđu u evropsku porodicu i ne samo zbog kineskog, ruskog, turskog ili arapskog uticaja. Međutim, oni moraju da polažu račune svojim biračima svake četiri godine a nekada i češće. U tako zgusnutom izbornom kalendaru nijedan političar ne želi da preuzme rizik da ostane van parlamenta ili bez funkcije zbog otvorene i bezrezervne podrške članstvu u EU Crne Gore, Srbije ili neke druge države našeg regiona.

Dakle, ako Podgorica, Beograd i ostali žele da promene narativ i istoriju proširenja EU na Zapadni Balkan moraju da promene imidž regiona u EU i da preokrenu raspoloženje u državama Unije prema prijemu novih članica. Prvi i najvažniji korak u tom poslu je da Crna Gora i Srbija, a paralelno i druge zemlje, izgrade stabilnu pravnu državu u kojoj se poštuju prava i slobode građana, funkcioniše besprekorno tržišna privreda a korupcija i organizovani kriminal su svedeni u granice podnošenja. Paralelno, uz pomoć ciljane propagande, sponzora i prijatelja u EU, bi trebalo amplifikovati pozitivne rezultate i afirmativne priče u državama članicama EU o državama regiona, uspešnim ljudima, preduzećima, klubovima, sportistima, umetnicima, kulturnim radnicima.

Uzaludno je i kontraproduktivno ogranizovati samite o Zapadnom Balkanu o kojima u medijima najvažnijih evropskih država neće biti ni reči, a kamoli rasprave ili pozitivnih efekata. Ako hoćemo da izađemo iz začaranog kruga, prvo moramo da pomognemo sami sebi, tako što ćemo da postanemo bolji, mnogo bolji, tek onda će prijatelji i ozbiljna politika u državama članicama EU moći da nam pomognu da uđemo u evropsku familiju. Do tada će sve biti što bi Greta Tunberg rekla: bla, bla, bla…

Tekst je prenet sa portala Vijesti.

Share