Pogrebna promocija Srpskog sveta

Piše: Boško Jakšić

Zaodenuta u arhaične srednjovekovne odore ideja pansrpskog okupljanja unosi nemir među liberalno misleće ljude u Srbiji i širi strah od sukoba po regionu.
Nedavna sahrana mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, jednog od najuticajnijih vladika Srpske pravoslavne crkve i predvodnika njenog tvrdog, duboko konzervativnog i nacionalističkog krila, poslednji je u nizu događaja koji je iskorišćen za promociju ideje o Srpskom svetu.

Crkvena paradigma političke Srbije

Danas se mitropolit, poznat kritičarima kao “ratnik u mantiji”, slavi kao velikan duhovne, ali i političke misli. Nekada je za genocid u Srebrenici govorio da je to bila “osveta”, na ratištu u Dubrovniku uz gusle je pevao dobrovoljcima, u Cetinjskom manastiru je 1991. blagosiljao paravojne formacije Željka Ražnatovića Arkana. Vojislavu Šešelju uručio je visoko crkveno odličje i imao dobre odnose s Radovanom Karadžićem, čiju je majku na sahrani uporedio s majkom Jugovića i majkom Jevrosimom – koje su “svoj porod vaspitavale da na svetim načelima hrišćanske etike žive i umiru”.

Njegova poslednja od mnogih misija bila je da Srbe iz Crne Gore povede u litije koje su krunski doprinele dramatičnoj podeli zemlje i padu s vlasti Partije demokratskih socijalista Mila Đukanovića, posle čega je arbitrirao u formiranju nove vlasti. Amfilohije je crkvena paradigma političke Srbije. Iako se oštro protivio politici pregovaranja oko Kosova, držao moleban za vladu tadašnjeg premijera Ivice Dačića, a predsednika Aleksandra Vučića kasnije nazvao “veleizdajnikom”, vladika je put jevanđelja ukrstio s putem kojim rado koračaju Velikosrbi.

Pompezna sahrana u Podgorici bila je ne samo par excellence politički događaj održan uprkos upozorenju sanitarnih vlasti na pandemiju već i manifestacija srpskog velikodržavnog projekta, čiji je upokojeni vladika bio važan eksponent.

Bila je to “druga antibirokratska revolucija”, kako situaciju opisuje veteranka srpske politike i bard liberalne misli Latinka Perović. Teško da se od najave ratova u govoru Slobodana Miloševića na Gazimestanu 1989. čulo toliko velikosrpskih izjava koje pozivaju na homogenizaciju Srba, što neizbežno vodi sve opasnijoj polarizaciji u ionako duboko podeljenoj Crnoj Gori.

Srpska pravoslavna crkva je i danas glavni promoter velikosrpskih ideja, što potvrđuje da se malo toga promenilo u politici Srbije u odnosu na vremena s kraja 1980-ih i početkom 1990-ih. Posle demokratskih promena oktobra 2000, stare ideje su se kamuflirale, ućutale i prikrile, samo čekajući priliku da se oživi poruka velikosrpskog rodoslovca Dobrice Ćosića: Srbi su dobitnici u ratovima, a gubitnici u miru. Ergo, treba da se potrude da u miru ostvare i ono što nisu dobili u ratu.

Do suštinske promene nije došlo, pa Srbija danas radi na organizovanju Srba kao posebnih zajednica u svim zemljama bivše Jugoslavije, što stvara napetost u čitavom regionu. Nosioci vlasti u Beogradu sve otvorenije promovišu takve ideje. Generacija koja je na vlasti preuzima na sebe “istorijsku ulogu” ujedinjavanja Srba u jednoj državi.
Čemu služi ideja Srpskog sveta koju je predsednik Vučić lansirao na Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave kada su 15. septembra Srbija i Republika Srpska prvi put zajednički obeležavale datum proboja Solunskog fronta 1918?

Sintagmu Srpskog sveta odmah je prihvatio tadašnji ministar odbrane (sadašnji ministar unutrašnjih poslova) Aleksandar Vulin rečima da predsednik Srbije jeste, mora i treba da bude predsednik svih Srba gde god da žive i da Vučić treba da stvara Srpski svet. “Da smo imali hrabrosti da u dve bivše Jugoslavije nacrtamo i kažemo gde živimo, ne bismo danas o ovome pričali”, rekao je jedan od najbližih predsednikovih pretorijanaca uz opasku da su se Srbi “dosta izvinjavali za Veliku Srbiju”.

Čista politička patologija ideje koja je napunila nebrojena groblja po regionu. Ali, tu nije kraj narativa o Srbima kao žrtvama belosvetskih projekata. Malo-malo, pa od šefa države slušamo da Srbija ima vojsku mnogo jaču od nekadašnje Jugoslovenske narodne armije koja je, po različitim procenama, bila treća-četvrta vojna sila u Evropi. Da li je to najava ostvarenja ćosićevske poruke: Probajmo da u miru uradimo ono što nismo uspeli u ratu?

Okruženje tu potmulu pretnju ekspanzionizma i posezanja za teritorijama koje pripadaju drugim državama oseća kao opasnost. Nema tu govora o stabilizaciji, posebno ne sa nedefinisanom spoljnom politikom. Srbija je faktički sve udaljenija od Evrope. Sprema se za ‘’Evropsku uniju nacija’’ koju promovišu populisti i nacionalisti, a ne za Uniju integracija na izvornim vrednostima liberalne demokratije na kojima je EU nastala.

Ideja koja se lako prodaje

Šta Vučićeva Srbija hoće? Model Srpskog sveta, što je eufemizam za Veliku Srbiju, vodi u rat, čak i ukoliko ga mnogi neće. I Vučić ponavlja da ne želi nove ratove, ali njegova nacionalna politika je konfrontaciona. Prema Crnoj Gori, Federaciji BiH, Severnoj Makedoniji, Kosovu, Hrvatskoj.

Ko bi da učestvuje u ratu? Ljudi su umorni od rata, razložno ponavljaju neki. Ali, kada je Slobodan Milošević prozivao svoje ratnike, oslanjao se u velikoj meri na ljudsku lakomislenost i ono što se zove “porodični nacionalizam” – mržnja prema drugima koja se stiče u familiji. I jedno i drugo postoji i danas. “Srbija svuda” je ideja koja se relativno lako prodaje. Na sve to treba dodati aktuelne lidere regiona koji se snažno oslanjaju na nacionalizam regrutujući potencijalne ratnike.

Za kraj hipotetičko pitanje: kakva bi to bila Velika Srbija? Da teoretski prenebregnemo sav užas pokušaja potčinjavanja drugih etnija i vera, da li bi bila uređena, demokratska? Nipošto. Predstavljala bi puko geografsko uvećanje zemlje koja tone u autoritarnost. Velika Srbija je izgovor da se od “male” Srbije ne napravi normalna država.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.