Patike za Džordža

“…Lekcija iz novije američke političke istorije uči nas, dakle, da je nenasilni otpor del otvorniji od nasilnog, blagotvorniji za ostvarenje političkog cilja. Ali je najbolji onaj nenasilni otpor koji uspe da protiv sebe izazove grubo, neopravdano i neprimereno državno nasilje.

Poređenje se nameće samo od sebe – to je taktika u kojoj je Boško Obradović ovde poslednjih godinu – dve bio tako katastrofalno neuspešan (nasilnim metodama nije uspeo da natera režim da protiv opozicije koristi neprimerenu silu). Ali ujedno je bio i spektakularno uspešan kada je reč o jednom drugom cilju, isticanju Boška Obradovića i Dveri kao “nekilavog”, čitaj: drskog i odvažnog dela srpske opozicije. Dotle se Sergeju Trifunoviću i bez velikog truda ukazuje šansa da dobije imidž žrtve ne samo vlasti već i “kilave” opozicije.

Veliki rizik nosi onaj koji prve kreće sa silom i rušenjem. Jer nije Amerika jedino mesto na svetu na kom prosečan građanin sebi kaže: Bolji je poredak od anarhije, bolji su red i zakon od sile koja se valja ulicama. “

Tekst je prenet iz novog broja Nedeljnika.