Nekad Mao, sada Xi. Kult isti

Piše: Boško Jakšić

Ako bi se po starom kineskom običaju zagledali u listove čaja kako bi odgonetnuli šta donosi sutra, onda bi moglo da se nasluti da ekonomski džin usporava korake jer su mu važnije zaštita bezbednosti od “haosa na Zapadu” i komandna uloga Komunističke partije koja se posle tri decenije vraća kultu neograničene lične vlasti.

ČISTKE

Kada je Xi Jinping pre deset godina preuzeo rukovođenje KPK-a, procenjivalo se da bi pragmata mogao da bude reformator poput Mihaila Gorbačova, ili njegovog oca, istaknutog revolucionara koji je kao žrtva Kulturne revolucije Mao Cedunga doživeo šta znači totalitarizam.

Generalni sekretar, šef države i predsednik Centralne vojne komisije, krenuo je u drugom pravcu. On je na upravo završenom 20. kongresu KP Kine pokazao da mu lekcije raspada SSSR-a i “obojenih revolucija” služe da u “borbenom duhu” i svim sredstvima jača model marksističko-lenjinističke centralizovane partijske države koja čvrsto kontroliše politiku, ekonomiju i čitavo društvo.

Xi je uspeo da stvori aparat koji je 96 miliona članova KPK-a ubedio da partija ne može da funkcioniše bez njega kao lidera. U Stalnom komitetu Politbiroa, sva šestorica članova su Xijevi lojalisti.

Neprikosnovena pozicija pažljivo se gradila. Xi je na prethodnom Kongresu 2017. izbegao da nominuje novu generaciju lidera, a naredne godine promenio je pravila i izmenio Ustav. Rat protiv korupcije, koji mu je pribavio popularnost, iskoristio je da u tradicionalnoj tajnosti izvrši čistke i odstrani moguće rivale.

Pošto su uklonjene “skrivene opasnosti po partiju”, kako je rekao u uvodnom referatu na kongresu, Xi je dobio treći uzastopni mandat generalnog sekretara i šefa Centralne vojne komisije, dve najznačajnije partijske funkcije.

Označen je kraj perioda posle smrti prvog vođe revolucije 1976, kada se Kina udaljavala od autoritarnog Maovog modela. Zemljom je upravljalo kolektivno rukovodstvo u kome je gensek bio samo prvi među jednakima, uz ograničenje dva mandata.

Xi sada postaje lider sa najdužim stažom posle Maoa i izgledima da vlada narednih 10-15 godina, ako ne i doživotno. Pobedila je lična ambicija – koja može da bude njegov najveći neprijatelj. Danas se u Kini Maov kult ličnosti rehabilituje da bi otvorio prostor novom kultu: Xi Jinpinga. Njegove misli o socijalizmu kineskih boja uključene su u Ustav i proučavaju se po školama, a Xijevi portreti su širom zemlje. Samo nedostaje Maova “crvena knjižica”.

Pošto se, okružen lojalistima, izborio za dominantnu poziciju u zemlji, Xi se oslanja na dostignuća kineskog ekonomskog čuda i otkriva da ima i druge ambicije. Namerava da proaktivno oblikuje svetski poredak, a Kinu nudi kao “izbor čovečanstvu”.

Model-zemlja u kojoj sudbina 1,4 milijarde Kineza zavisi od samo jednog čoveka, gde nema izbora, gde vlada strah, jer glas kritike vodi u zatvor, gde su mediji cenzurisani, a tehnologija je u funkciji represivnog nadgledanja građana koji se dele po privrženosti partiji i vođi, gde se promoviše nacionalizam i insistira na centralizovanom okupljanju od Singjanga i Tibeta na zapadu, preko Hong Konga na jugu do Tajvana na istoku. Nudi Xi sistem u kome među 24 člana Politbiroa nije bilo mesta ni za jednu ženu.

Da bi zemlju pripremio za “snažne vetrove, visoke talase, čak i opasne oluje”, Xi potencira razvoj armije. Kina je poslednji put bila u ratu kada je pre 43 godine izvršila invaziju Vijetnama, ali Xi je više od svojih prethodnika ogromna sredstva uložio u najveću vojsku sveta čiju vazdušnu i pomorsku moć pokazuje u Južnom kineskom moru ili Tajvanskom moreuzu. Nuklearni kapaciteti se uvećavaju, a mornarica je prvi put od početka 15. veka od Kine napravila pomorsku silu.

Xi procenjuje da je vreme za zaokret u odnosu na tvorca kineskog ekonomskog čuda i velikog reformatora Deng Xiaopinga, koji se u međunarodnim odnosima držao strategije “niskog profila”. Iako će oslonac na diplomatiju i dalje otvaranje prema svetu obeležiti i narednu etapu, Xi rezolutno poručuje Americi da “nema prostora kompromisima i ustupcima” oko Tajvana i da Kina “nikada neće obećati da se odriče upotrebe sile” u naporima za “mirno ujedinjenje”. Konfrontacija dve najveće ekonomske sile se nastavlja.

U trećem mandatu, sem osporavanja svetskog poretka pod dominacijom SAD-a, Xi namerava da se fokusira na nacionalnu bezbednost i pretvaranje Kine u silu savremene tehnologije. Što neće biti lako. Najteži izazovi dolaze od ekonomije koja, uprkos oporavku posle tri godine pandemije, gubi nekadašnji sjaj.

KONTROVERZNA POLITIKA

Xi je na kongresu više govorio o marksizmu nego o tržištu, što ugrožava dostignuća nezapamćenog privrednog uspona koji je rezultat reformskih politika koje su počele da se sprovode pre njegovog dolaska na vlast. Primat ideologije nad ekonomijom nagoveštava povratak čvrste državne regulative koja je već počela da guši lukrativni IT sektor, mahom u privatnom vlasništvu.

Xijeva najava da ne odustaje od kontroverzne politike “nula Covid” ne samo da izaziva zamor javnosti zbog zaključavanja, masovnih testiranja i praćenja, već direktno usporava ekonomske aktivnosti.

Stopa rasta, koja je znala da u kontinuitetu bude blizu deset procenata, sada je prepolovljena. Planirani cilj za ovu godinu je 5,5 odsto, ali ekonomisti predviđaju da bi rast mogao da bude i ispod tri procenta. Krajem septembra nacionalni juan je bio najslabiji u poslednjih 14 godina. Konflikt sa SAD-om oborio je izvoz, pa se prvi put neke fabrike zatvaraju. Svaki peti mladi Kinez u urbanim područjima je nazaposlen. Na teškoće utiče i ubrzano starenje stanovništva.

Xi kao odgovor nudi zaokret ka samodovoljnosti i razvoju sopstvene tehnologije. To se uklapa u njegove vizije promovisanja sinocentrizma kao barijere “kontaminacionim” uticajima sa Zapada, iako će Kina nastaviti da sarađuje sa svetom – ali pod sasvim novim uslovima.

Ako je Mao simbol komunističkog oslobođenja od imperijalizma, a Deng ekonomskog čuda, Xi želi da bude simbol Kine kao velike sile. Zato smatra da je došlo vreme da Kinu ponudi kao “izbor čovečanstvu”, alternativu Zapadu.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.