Miljurko

Piše: Sinan Gudžević

Usubotu, 20. februara navršilo se četrdeset dana otkako je s ovoga svijeta otišao pjesnik Miljurko Vukadinović. Bolovao je desetak dana, virus corona mu je u tijelu izazvao ono što medicina zove citokinska oluja, i on je od te oluje preminuo, u bolnici u Batajnici 11. januara pred jutro. Sahranjen je 21. januara na beogradskom groblju Orlovača.

Miljurko Vukadinović je bio jedan od najvjernijih i najboljih mojih drugova. Upoznali smo se u jesen 1975. u redakciji “Književne reči”. Studirao je jugoslavensku književnost, ispite je polagao redovno i u roku diplomirao, ali je studiranje i sve drugo kod njega bilo u sjenci koju je granato drvo Poezije bacalo na njegovo živovanje. On je poeziji bio odan i predan bukvalno i apsolutno, u toj predanosti je bio takav da ga je mnogo ljudi smatralo sumanutim.

Književni ukusi su nam se razlikovali. On je volio Miodraga Pavlovića i Danijela Dragojevića, ja sam bio za Popu i za Slamniga. To je bila razlika oko koje nikada nismo imali spora, a jesmo razgovora. Za Partizan smo navijali obojica, često smo zajedno gledali utakmice. S njime sam, 9. maja 1976, bio na utakmici Partizan-Hajduk koju je Hajduk dobio sa 6:1. Kod 5:0 za Hajduk čuli smo, kraj nas na južnoj tribini, kako Brana Petrović jednom momku što je uporno skandirao Partizanu, govori: “Ćuti, bre, mazohisto!” Miljurko je rekao da je ljubav prema Partizanu trpljenje.

U jesen te godine prilično sam kuburio s novcem. Miljurko je skoro svaki dan dolazio k meni, u moju sobicu u ulici Vojvode Bogdana, s naručjem punim hrane, knjiga i novina. Trajalo je barem tri mjeseca. Kad sam se “opario”, sjeo sam s njime u našu kafanu Zora da bratski izravnam svoj dug. Miljurko nije htio ni da čuje da mu bilo šta dugujem.

Prvi svoj odlazak na more ja dugujem Miljurku. To je bilo krajem juna 1977. Put je bio neobičan: do Titograda nas je vozio dobri Ivan Rastegorac, odande smo šinobusom otišli u Nikšić. Uveče, na nikšićkom korzu, Miljurko mi je rekao da je živa sreća što sutra idemo dalje, jer smo od svih žena i muškaraca na nikšićkom korzu nas dvojica rastom najniži. Preko Trebinja i Dubrovnika stigli smo u Split, pa trajektom stigli na Hvar, u Starigrad, koji će dvadesetak godina kasnije meni postati drugi zavičaj. Miljurko je bio oduševljen i opsjednut “Ribanjem i ribarskim prigovaranjem” Hektorovićevim, ono ga je vuklo u Starigrad. Barem dvaput je prije toga išao na po desetak dana da šeta od Tvrdalja do Ploče s koje su barkom pošli pjesnik Hektorović, ribari Paskoj i Nikola, i s njima ono prvo dijete dalmatinske renesansne književnosti.

Ja sam u Starigrad došao sa desnom rukom u gipsu. U Beogradu sam igrajući fudbal bio slomio navikularnu kost desne šake, gips mi je stezao ruku do lakta. Na trajektu “Ero” dvije mlade Španjolke su se potpisale na moj gips, a Miljurko im je poklonio svoju tek izišlu knjigu stihova “Slobodno Sredozemlje”. One su onda otišle za Hvar, a Miljurko je rekao da je razmjena dobara bila dobra: njima njegov potpis na knjizi, a meni njihovi na gipsu. Neka imaju Slobodno Sredozemlje, bolje im pristaje sad kad više nemaju generala Franka, rekao je miljurkovski.

Nekoliko puta me je u plićaku, pokraj starogrojskog Eremitaža, dok sam ruku s gipsom držao iznad vode, Miljurko držao za petu, kao majka Ahileja, pa sam ga zvao svojom tetom Tetidom.

U Starigradu je, na Boriću, bio Buffet Hajduk. Uveče je tamo bila muzika, harmonikaš Slavonac i pjevač Bosanac. Jedne večeri pjevač nije došao, više ne znam zašto, a šef je upitao nas dvojicu bismo li mi pjevali za goste večeras. Čuo nas je, kaže prije dvije večeri kako pjevamo za stolom, pa nam daje priliku da to činimo i sa mikrofonom, eto hrana i piće su nam nagrada. Pa smo pjevali, malo ja, malo Miljurko, malo u duet. U jednom času sam, a znajući Miljurkovu vezanost za pjesmu, zapjevao “Ajde Jano, kolo da igramo”. Miljurko je ustao od stola, prišao mi i uz mikrofon pjevao i plakao. Postajao bi drugi čovjek kad god bi tu pjesmu čuo. Zakliktao bi jedva čujno, kao Kikno kad ga bozi pretvaraju u labuda, žalostan od samog meraka u sebi.

Jedno prijepodne mi je Miljurko na starogrojskoj rivi predstavio jednog gospodina i rekao da je to Frane, otac Tonka Maroevića. Tako sam upoznao Tonkova oca petnaestak godina prije nego Tonka.

Miljurko je bio sami pokret, neumoran, a radostan, appetitlich, rekao bi Izet Sarajlić. Pisao je stalno, u kući, u kafani, na brodu, u hodu. Vršio je direktan prenos kretanja i zbivanja svoga predmetnog i iskustvenog svijeta. Objavio je trideset i četiri zbirke stihova, pet proznih knjiga, tri knjige ogleda.

Bio je jedinstven, jedinstveno hiperaktivan, kao što mu je i ime bilo jedinstveno. Išao je na omladinske radne akcije, najprije kao radnik, a poslije kao brigadirski službenik. Iskreno je volio omladinske radne akcije. Znao je poslije mjesecima nositi svoju brigadirsku bluzu po Beogradu. Na omladinskoj radnoj akciji, na Slobodištu kod Kruševca, upoznao je i svoju suprugu. Kad je uređivao kulturne programa na ORA, više puta je pozivao pjesnike da čitaju brigadirima pjesme. Nekoliko puta smo igrali i žestoke utakmice u malom fudbalu sa brigadirskim ekipama. Miljurko je bio radničko dijete, rođeno u Gornjem Svarču kod Blaca, a odraslo u Beogradu na Konjarniku, u ulici s imenom pjesnikinje Danice Marković. Upoznao sam i njegove dobre roditelje Gojka i Desanku, a kad smo jednom otišli u Gornje Svarče, i njegova nezaboravnog strica Jordana i strinu Ružu.

Nije mi zamjerao što me radne akcije nisu privlačile. Ni što nisam pristupio klokotrizmu. Nije mi zamjerao ništa, Miljurko je bio neprofitna dobrota, a radnik neumoran, čak i kad je radio stvari koje ničemu neće služiti i one nad kojima će se drugi iščuđavati.

Godine 1990. odselio se u Rumuniju. Dobio je mjesto lektora za srpskohrvatski, pa je sa sobom poveo svoju suprugu Milijanu Linočku, rođenu Đurić i osmogodišnjeg sina Vlastimira. U Bukureštu će dobiti i kćerku Kseniju, koja sad živi u Belgiji. U Bukureštu će krenuti i s pisanjem na rumunskom. Preveo je više knjiga s rumunskog jezika, a i na rumunski s našega i sa slovenačkog. Čudo jedno neumorno. Dobio je više rumunskih nagrada za prevođenje i pjevanje. U Bukureštu je ostao šesnaest godina. Prodao je svoj stan na Konjarniku i kupio stan u Bukureštu. Godine 2006. vratio se u Beograd, rastavio se sa suprugom, ona je s djecom ostala u Bukureštu.

Nakon njegova povratka u Beograd vidjeli smo se svega triput. Razlozi za to bili su samo geografski. Nije uvijek tačna ona riječ onoga što je rekao da gdje ima želje ima i puta. Zbog epidemije i zatvorenosti granica nisam mogao stići na njegovu sahranu. Naš zajednički drug Rade Đokanović javio mi je da je Marija Puslojić pred odrom Miljurkovim pročitala Miljurkovu pjesmu “Živ živ” koju je posvetio meni i sebi:

Biće mi čudno

Ako ostanem živ

Razmislite; Ja živ

A više ne želim

Da pokažem to

Do čega sam došao

U mastilu i hartiji

Prljavoj

Od onog što sam ja

Napisao pitanje je

Da li svet može

Podići bar oblak-

oder siv

Razmislite još jednom:

Ja se još nisam rešio

Toga što sam živ

Pod zemljom napisao

U potpunom i jezgrovitom

Mraku

Ali dosta mi je

Stvarno mi je već dosta

Vašeg razmišljanja i mog

Rešavanja na običan

Mrak

Vraćam se

Pisanju i

Biće mi zabavno

Biće mi čudno

Ako ostanem

Živ

Tekst je prenet sa portala Novosti.