Mijenjam crnogorsko državljanstvo za Pepu Prase

Svašta se nađe na tom Fejsbuku. Zato sam se davno isključio sa Zakerbergove mreže, što mi on do danas nije oprostio. Dešava se ipak, ponekad, da zažalim što nemam status jer me prijatelji koji ne odustaju od te platforme prijatno iznenade nekim pametnim, dirljivim ili duhovitim postom.

Ali, ne pamtim da me nešto sa Fejsbuka pomjerilo kao tekst Cetinjanke M. J. Pišem samo inicijale jer ne poznajem autorku, ne znam je li joj to pseudonim, uostalom njen puni identitet nije ni važan. Važna je poruka. To jest pozdrav koji nam šalje iz svoje nove domovine, Norveške. Cetinjanka M. J. piše:

“Pepa prase! Ova igračka je stara 7 godina, “kupila” sam je najstarijoj ćerki za 6. rođendan. Ova igračka je koštala 5.99 eura u prodavnici na Cetinju, đe sam tada radila.

Prodavnica je porodično nasledstvo, koju je ostala da vodi žena od pokojnog vlasnika. Radila sam tamo svaki dan, bez slobodnog, punih 8 mjeseci, neosigurana, neprijavljena, morala sam da se krijem od inspekcije, primala sam 250 eura. Gazdarica je vršila razne terore od zastrašivanja i psihičkog maltretiranja, da je trebalo pod strahom i da jedem. Vlasnica je, pametno, davala da uzimamo hranu u prodavnici, i to nam je odbijala od plate. Ono što je ona smatrala, i stavljala nama do znaja, kao uslugu koju nama radi, a mi smo zapravo uzimali proizvode po punoj cijeni (sa maržama i porezom), tako da nas je pljačkala i za taj iznos. Kako sam skoro cijelu platu ostavljala za hranu, na kraju je ispadalo da sam radila za nekih 100 eura.

Bližio se ćerci rođendan, jednom od najskromnijih bića ikad. Ni za taj rođendan, kao i sve prehodne, nije tražila ništa. A ja sam sanjala da joj kupim kuću za barbike koju je toliko željela, znam. Kuća je koštala 120 eura. Nikad je nisam kupila.

Sjeđela sam na stolicu, razmišljala i doživljavala neprijatnost jer moram da pitam vlasnicu, da li mogu da uzmem igračku od plate, za rođendan, kao da, opet, ona meni uslugu radi, a ne ja njoj, plaćajući punu cijenu. Na to mi je rekla, da može hrana ali ne i igračke. Ja sam knedlu progutala i rekla da je ćerki rođendan. To sam rekla u suzama. Zbog jada, u suzama zbog bijesa, razmišljajući da joj svaku kost slomim, i prodavnicu i nju, i jedino što me od te misli odvraćalo su moja djeca. Koja moraju da jedu i koja nemaju bez mene, pa ni u zatvor ne mogu. Na kraju, dala mi je igračku. Ja sam je dala Milici, ona je bila presrećna, a ja sam otišla u wc i život isplakala taj dan. Dan nakon sam dala otkaz. Ove godine sam Milici za rođendan kupila tablet bez suza. Skupi tablet.

EVO, JA POKLANJAM CRNOGORSKO državljanstvo kome god treba. Šta sikćete, ološi, kao da je norveško. Zapaliću pasoš, čim mi norveški legne u ruke. Da mogu kako misli i sjećanja da zapalim, da se ne sjećam da sam ikad u toj rupi živjela i potekla odatle.

I čuvam ovu Pepu. Svaki put, kao opomenu, da ni mrtva ne idem dolje. Kao opomenu, svaki put, da su mahači/nacije/podjele/zastave doprinijele tome. Kao opomenu da je, valjda, trebalo taj dan da se vratim kući i kažem ćerci “Poklona nema, mama nema para, ali mi smo Crnogorci i na vlast su Crnogorci, ćerko mila, pa nema veze”. Kao opomenu da je, na kraju dana, siromaštvo produkt SVEGA što se raspada. Vrijednosti, sistema, pravosuđa, zdravstva, prosvjete. SVEGA. I da mi srce bude puno, jelte, jer, domovina je jedna. Pi. Ne mogu se ni napihćat dovoljno”…

Eto. Kada bih znao Cetinjanku M. J. i kada bi mi bila bliža, zagrlio bih je. Da je privijem na domoljubno srce. Njen post, kažu mi, lajkovalo je nešto preko 2 hiljade ljudi. Moje tekstove čita između 45 i 100 hiljada. Zato koristim platformu Vijesti da pošaljem dalje pismo iz Norveške. Kako bi ga pročitale mnoge slične žene i majke u Crnoj Gori koje nemaju djetetu za tablet, nemaju ni za Pepu Prase, nemaju ni za Fejsbuk. Ko im je kriv kad se nijesu snašle, rekao bi sin Brana Mićunovića koji je ženi za rođendan kupio ferari. Ili Blažo od Crne Gore koji bi mogao svom sinu za prvi rođos da pokloni mini hidroelektranu. Ili Ivan Brajović, još jedan domoljub, koji je kući donio 150 hiljada eura, poklon od Di Keja za vukojebinu u Bjelopavlićima. Ne jednu Pepu Prase nego skoro 30 hiljada komada mogla je svojoj unučadi da kupi Vesna Medenica za 149 hiljada eura koliko je dobila od kućnog prijatelja Ćoća za neku moračku vukojebinu koju emotivno, da bi valjda digla cijenu, zove đedovinom. Koliko tek stotina hiljada primjeraka te obične dječije igračke mogu svojim potomcima da kupe Dragan Brković i njegov donator Petar Ivanović?! Za sve ono što su opelješili iz državnog budžeta na račun svog domoljublja. Aco je od 10 miliona za Limenku mogao djeci donijeti za rođendan 100 hiljada tableta ili 2 miliona primjeraka igračke Pepa Prase. Dok desetine hiljada majki u njihovoj Crnoj Gori, koju brane u komitskoj balvan revoluciji po crnogorskim magistralama, živi u strahu od njih, od svojih gazda, i u sramoti od sopstvene djece. Jer nemaju, kao Cetinjanka M. J. dok je životarila u slavnoj prijestonici, ni za Pepu Prase, a kamoli za tablet.

Rekoh, da ne poznajem hrabru i ponosnu Norvežanku M. J. rođenu na Cetinju, siguran sam da je na referendumu, za razliku od aktuelnog premijera, bila za državu, i da se davno, za razliku od aktuelnog predsjednika, užasavala Srebrenice, ali se punog srca pridružujem njenoj poruci Milu, Bidonu, Ramadi, Branu, balavom Nikoliću, kotorskom Živkoviću, Veljoviću i svim domoljubima. Dakle, jebalo vas crnogorsko državljanstvo, jebo vas pasoš. Zapaliću ga i ja kao i M. J. Ona prije mene jer će i prije dobiti norvešku putovnicu nego što će njena bivša domovina ući u Evropsku uniju. Kada ni nama koji smo ostali ovdje ta crvena knjižica neće trebati da bismo viđeli svijeta.

Smrt fašizmu, pozdrav slobodnoj Norvežanki M. J.! Rođena na Cetinju, vazda bila za državu, vazda spremna da osudi genocid, da bi je onda ološ, kako ih nazva, otjerala u Skandinaviju odakle nam sada, s pravom, šalje tople pozdrave.

Tekst je prenet sa portala Vijesti.