Kosovske megdandžije

Piše: Boško Jakšić

Nikada od potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. nije se u Beogradu toliko često pominjao rat, nikada od dogovora iz Bruxellesa 2013. Priština nije tako glasno tvrdila da sporazum ne priznaje i nikada nisu strani posrednici toliko često poručivali da se približava rešenje kosovskog konflikta.

Odavno nije bilo tako napeto. Posle incidenta sa dronovima iz pravca Kosova, srpska vojska je već mesec i po u stanju pojačane bojeve gotovosti. Bezbednosne službe procenjuju da je situacija dovedena na ivicu sukoba i oružanog konflikta. “Dovoljna je jedna šibica da se sve zapali”, kaže ministar odbrane Srbije Miloš Vučević.

BILO JE PUCANJA…

Naoružani pripadnici kosovske policije i specijalnih snaga ROSU bez dozvole upadaju na sever i ne moraju da traže dozvolu gradonačelnika četiri srpske opštine: Srbi su se povukli iz kosovske vlade, parlamenta, sudstva i policije stvarajući politički vakuum koji im nije od koristi.

Kada je uhapšen jedan od 600 policajaca koji su skinuli uniforme kosovskih policijskih snaga, Srbi sa severa podigli su barikade na glavnim putevima. Bilo je i pucanja, a jedan topovski udar bačen je na patrolu misije EU poznate kao EULEX. Potpuno su blokirani granični prelazi Jarinje i Brnjak.

Dok iz sveta stižu apeli na suzdržavanje, KFOR, mirovne snage predvođene NATO-om, pojačale su patrole, a njeni helikopteri povremeno nadleću barikade i administrativne prelaze. Vlada Srbije odlučila se na neobičan potez: na prelazu Merdare prošle nedelje KFOR-u je predat zahtev za vraćanje stotinu do hiljadu pripadnika srpskih snaga bezbednosti na teritoriju KiM.

Ova mogućnost predviđena je Rezolucijom 1244, “svetom knjigom” srpske kosovske politike. Po toj rezoluciji, usvojenoj posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma kojim je okončan rat, Srbija je povukla svoju vojsku i policiju, a na Kosovu su uspostavljene privremene institucije do konačnog političkog rešenja. Kasnijim sporazumom iz Bruxellesa nadležnosti vlasti u Prištini su proširene na celu teritoriju nekadašnje autonomne pokrajine Kosovo.

Gotovo je sigurno da predlog neće biti prihvaćen pošto EU i SAD procenjuju da se tenzija ne bi smanjila, već uvećala. “Ne treba da militarizujemo ovu krizu. Ovo nije trenutak da se koristi vojska, ovo je trenutak da se koriste diplomatija, dijalog i kompromis”, kaže specijalni američki izaslanik za Zapadni Balkan Gabriel Escobar.

U manevarskom prostoru koji je sužen patriotskim pokličima da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova niti mu dopustiti ulazak u Ujedinjene nacije, predsednik Aleksandar Vučić drži se rezolucije 1244, ali i neispunjene obaveze Vlade premijera Aljbina Kurtija da formira zajednicu četiri srpske opštine (ZSO) severno od Ibra.

Ta zajednica Srbima na severu prepušta nadležnost u poslovima obrazovanja i zdravstva i omogućava većinu u sudovima i policijskim snagama. Vučić bez ZSO-a ne može srpskoj javnosti da predstavi bilo kakav dogovor i izgleda da to postaje jasno i zapadnim emisarima koji su do sada čitavu deceniju tolerisali Kurtijevo odbijanje.

U Beogradu su bili neprijatno iznenađeni što zvanična Nemačka nije reagovala kada je Kurti usred Berlina izjavio da za njega ne postoji Briselski sporazum, ali specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak i zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Escobar, koji više vremena provode u Beogradu i Prištini nego kod kuće, potvrđuju neophodnost formiranja ZSO-a.

Escobar obećava da će ZSO biti formiran “u najkraćem roku” – što podrazumeva ili Kurtijevu saglasnost, ili odstranjivanje sa političke scene – što mu se već jednom dogodilo. Kao jedan od kandidata već se pominje bivši predsednik, zamenik premijera i šef kosovske diplomatije Behgjet Pacolli.

Kurti rizikuje gubitak podrške Zapada, pre svega Amerikanaca koji su najtvrđi oslonac prištinske politike. U Washingtonu se ne trude da prikriju da su nezadovoljni Kurtijevim maksimalizmom koji bi mogao da se pokaže kao najveća prepreka postizanju rešenja kosovskog problema i njegovog što bržeg uklanjanja sa agende zbog prioriteta kakav je rat u Ukrajini.

Zapad istovremeno očekuje što brži povratak Srba u kosovske institucije. To, po svemu sudeći, želi i Vučić pošto je ustanovio da ga je Kurti veštim manevrom izbacio iz igre: ako nema srpskih policajaca na severu, biće albanskih. Ako nećete da formirate vlast u srpskim opštinama, formiraćemo mi. U Skupštinu opštine Severna Mitrovica izabrano je 14 novih odbornika, od kojih je samo jedan Srbin.

PROBLEMATIČNA PROCJENA

Zaoštravanje na terenu popraćeno je pojačavanom neprijateljskom retorikom. Beograd širi tezu da je konačni cilj Kurtijeve politike proterivanje svih Srba sa Kosova i Metohije. “Pokušavaju da nađu prečicu za rešenje kosovskog problema, a to je proterivanje Srba iz pokrajine”, kaže ministar spoljnih poslova Ivica Dačić – što je problematična procena imajući u vidu da je NATO 1999. intervenisao da bi sprečio etničko čišćenje Albanaca i sebi ne bi dopustio da nemo posmatra etničko čišćenje Srba.

Kapitališući na bliskom savezništvu sa Zapadom, posebno Amerikom, u vremenima rata u Ukrajini, Priština uzvraća da “mali Putin” – Vučić – želi da iskoristi Kosovo kako bi Rusiji pomogao u destabilizaciji ne samo Zapadnog Balkana već i čitave Evrope. Kurti, dosta ispravno, procenjuje da je Beograd oslabljen podrškom Rusiji i objašnjenjem da Srbiji treba Rusija zbog Kosova.

Kada se uklone barikade, Srbi vrate u kosovske institucije, a dvojica balkanskih megdandžija polože koplja i štitove kojima zasenjuju sopstvenu javnost, na red dolazi neizbežno: obnova dijaloga na osnovu dopunjenog nemačko-francuskog predloga za konačan sporazum dve strane.

Koliko se zna, suština predloga je da se Beograd saglasi sa ulaskom Kosova u UN, a da Priština odustane od zahteva za međusobno priznavanje. U međuvremenu, serija provokativnih zahteva iza kojih stoje kalkulacije kako bi u trenutku sklapanja sveobuhvatnog sporazuma svaka strana sebi obezbedila maksimum mogućeg.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.