Kako do pobjede u nepobjedivom ratu?

Piše: Boško Jakšić

Ukopani u suprotstavljenim ambicijama i dramatično udaljenim stavovima, bez namere da ni posle više od četiri meseca rata angažuju diplomatiju, lideri Sjedinjenih Država i Rusije nagoveštavaju dugotrajnost oružanog konflika u Ukrajini koja je pretvorena u placdarm novog hladnog rata.

KONTRAOFANZIVA

Dok se Joe Biden oslanja na krah ruske ekonomije koji bi oslabio ratni napor, vodio socijalnim nemirima i priželjkivanom raspadu sistema, Rusi kontrolišu sve veće delove istoka Ukrajine, pronalaze način da oslabe efekat sankcija, a popularnost šefa Kremlja u zemlji raste.

Vladimir Putin i dalje kalkuliše da će uneti raskol među prekoatlantske saveznike u NATO-u, pojačati sukob interesa SAD-a i Evropske unije, prebroditi efekte “ilegalnih sankcija”, izaći iz izolacije i primorati Kijev i Zapad da progutaju gorku pilulu ruskih osvajanja, kao što je to bio slučaj posle aneksije Krima 2014.

Uspostavljena su pravila igre, a kompromisa nema na vidiku. Zapad nastavlja da kontrolisano naoružava Ukrajinu pripremajući je za dugotrajni rat iznurivanja, dok bilo kakve diplomatske inicijative upadljivo nedostaju. Putin se kladi na vreme uveren da će vlasti u Kijevu morati da prihvate sve, uključujući i njegovu ponudu da se potpiše mirovni sporazum pod ruskim uslovima koja je ravna diktatu o kapitulaciji.

Biden je posle samita NATO-a u Madridu zadovoljan što je umesto “finlandizacije NATO-a” Putin doživeo “natoizaciju Finske”. Na ulazak Finske i Švedske u NATO, Putin odgovara “ubrzanjem procesa unifikacije” sa Belorusijom – što je deo njegovog plana da i Ukrajinu “pacifikuje” kako bi ostvario punu dominaciju Moskve u bliskom susedstvu.

Ali, mnogo je opasnije da Amerika gura Rusiju u zagrljaj Kini, stvarajući alijansu iz koje će Peking izaći kao dominantna sila. Zašto Biden istovremeno otvara frontove sa najjačim rivalima, teško je objasniti. Preti da se ponovi geostrateška greška koju je George W. Bush učinio invazijom Iraka 2003. Cena nafte je tada otišla u nebesa omogućavajući Putinu da isplati ruske dugove, donekle konsoliduje standard i usmeri ogromna sredstva za obnovu posrnule armije.

Dok vesti iz Ukrajine lagano tonu na listama medijskih prioriteta, a SAD obećavaju 40 milijardi dolara vojne pomoći do septembra, polako raste zabrinutost da zapadna homogenost počinje da se krnji. Strah od inflacije, rastućih cena goriva i troškova života umanjuje podršku javnosti širom Evrope.

Uvećava se razlika u stavovima koliko će rat trajati, dužine roka dokle će Zapad nesebično pomagati Ukrajinu i, konačno, kako bi pobeda uopšte mogla da izgleda. Istok EU traži da se Rusija vojno potisne i kazni, Zapad bi da se rat završi što pre kako bi se minimizirale štete.

Koliko će se držati kohezija od koje najviše koristi ima američki vojni kompleks? Nemačka poslušno ćuti prepuštajući francuskom predsedniku ulogu “crne ovce”. Emmanuel Macron deluje kao usamljeni glas razuma u vremenima kada bubnjevi rata nadjačavaju sve.

Francuski predsednik, kao nekada Charles de Gaulle, nije sklon da olako prihvata diktate američke administracije. On izjavljuje da “Rusija ne može i ne sme da pobedi”, ali je svestan dugoročnih posledica. Njegov racionalan apel “ne ponižavajte Rusiju” naišao je, međutim, na oštra reagovanja. Preko noći je postao najomraženiji saveznik Kijeva, a njegovo insistiranje na dijalogu udaljilo ga je od borbenih stavova Washingtona i Londona.

Macron je usamljen, a njegovi napori su i u Kijevu i u Moskvi posprdno nazvani “macronisanje”. U ukrajinskoj verziji znači “biti veoma zabrinut zbog situacije, biti siguran da svako vidi koliko ste zabrinuti, a onda ne raditi ništa”. Po tumačenju glavnog kremaljskog propagandiste Vladimira Solovjeva, to znači “zvati često i bez ikakvog razloga. Macron često zove (telefonom). Srećom, Putin ne podiže slušalicu svaki put”.

Odnos snaga je takav da Macronove ideje “strateške autonomije” Evrope prema SAD-u u svakom pogledu, pa i vojnom, nemaju šanse. Odluke se donose u Washingtonu, a tamo ima mnogo onih koji žele da “ponize” Rusiju. Kako je izjavila bivša ukrajinska predsednica Yulia Tymoshenko, mirovni sporazum sa Putinom je “iluzija” i jedino rešenje je da se on “dokrajči” vojnim putem bez obzira na ukrajinske žrtve.

Situacija na terenu puna je nekih drugih iluzija. Isteklo je vreme dramatičnih pobeda nad Rusima u prvim danima rata kada su turski Bayraktar dronovi uništavali tenkovsku kolonu upućenu za Kijev. Daleko je proleće 2023. kada bi ukrajinska vojska mogla da se opremi i obuči za odlučnu kontraofanzivu. Za Ukrajince je sve suviše malo, suviše kasno. Rusi već kontrolišu čitavu lugansku oblast.

Da li je Zapad pripravan da se pomiri sa ukrajinskim gubitkom Donbasa, kao što je – istina neformalno – prihvatio da je anektirani Krim od 2014. deo Rusije? Amerikanci su prvi koji će reći “ne”. Borba mora da traje do pobede, ali ključno pitanje je šta u Washingtonu smatraju pobedom?

Povratak teritorijalnog integriteta Ukrajine zvuči kao racionalan cilj iako ga situacija na terenu demantuje. Bacanje Rusije na kolena je takođe cilj – iz jastrebove perspektive – ali u suštini znači sanjarenje koje će samo produžiti rat. Pred nama je vreme posrednog rata iznurivanja – do poslednjeg Ukrajinca.

Ekonomske sankcije su jedna od manje rizičnih opcija dostupna Zapadu. Iako se radi o kaznenim merama kakve su nezabeležene po obimu i oštrini, ozbiljne analize oslobođene marketinga govore da su se Rusi pripremali i za sankcije i za trajanje “specijalne vojne operacije”. Preduzete su mere koje omogućavaju život i sa višegodišnjom recesijom. Rusija je svoje energente brzo preusmerila na istok, prema Kini i Indiji.

Sankcije, barem zasad, ne daju očekivane rezultate, a frustraciju zapadnih stratega uvećava i rast Putinove popularnosti u Rusiji. Kako tvrde tamošnja istraživanja javnog mnjenja, ona je dostigla 78 procenata, osam poena više nego u vreme početka invazije.

Ključni problem je što sankcije ne dotiču uzroke agresivnog ponašanja, pa ne uspevaju da reše problem. Sankcije nisu primorale Severnu Koreju da odustane od programa nuklearnog naoružanja, niti su dovele do pada režima u Siriji ili Venecueli. Neće doprineti ni kraju ukrajinskog rata. Sem Evrope, sankcije pogađaju i ostatak sveta, posebno siromašne zemlje koje zavise od ukrajinskih i ruskih žitarica. Njima je više do što skorijeg završetka rata, nego do kažnjavanja Putina.

NOVA TAKTIKA

Iako to na Zapadu ne žele da čuju, još manje da prihvate, pokazuje se da je predviđanje da će kaznene mere primorati Putina da prekine agresiju ili da sedne za pregovarački sto – veliki promašaj. Šef Kremlja je danas odlučan da produži rat ne manje nego što je bio 24. februara. Ruski vojni angažman se pojačava.

Pomalja se nova taktika: raketnim napadima i granatiranjima gradova izazvati paniku kod stanovništva od koga se očekuje da pritisne vlast u Kijevu da pregovara i da prihvati teritorijalne gubitke. Sve je popraćeno pojačanim aktivnostima ruskih lobista po svetu čiji je zadatak da šire naraciju da Rusija želi da pregovara i okonča rat.

Obe strane deluju više nego samouvereno. Pošto je NATO Rusiju definisao kao “najznačajniju i najdirektniju pretnju” miru i stabilnosti Evro-Atlantika, Biden tvrdi da se ruska invazija “neće okončati ruskom pobedom nad Ukrajinom u Ukrajini”.

Naoružavanje Ukrajine ne preokreće tok rata. Nemoguće je zaboraviti ruske nasilne i represivne akcije, ali se sa njima valja suočiti da bi se izbegla eskalacija. Možda je dobar mir rešenje. Ali, koliko je to realno kada se NATO u međuvremenu uvećao za Finsku i Švedsku, a Rusija Donbas već smatra svojim ratnim plenom? Obe strane bi da proglase pobedu u ratu koji je – nepobediv.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.