Iskustvo jednog roditelja prvaka u vrijeme korone

A baš se radovao što će s njim u odeljenju biti dva od tri najbolja druga iz vrtića. Nije znao da će oba u podeli po azbučnom ili nekom drugom redu upasti u drugu grupu i da neće biti s njim u istoj učionici. Jer se sad odeljenja dele na dve grupe.

I dilemu s kojim od njih dvojice će sedeti u klupi, rešili su mu drugi, i ne konsultujući ga. Sedeće sam. Umesto druga, imaće masku. I ta poslednja prepreka otuđenosti zvana drug iz školske klupe ukinuta je dekretom iz bezbednosnih razloga.

I to nije jedino po čemu se njegov polazak u školu razlikuje od mog pre nekoliko decenija. Meni, recimo, nisu merili temperaturu pre ulaska u školu.

Dok čekamo ispred ulaza škole da učiteljica izađe i uvede njegovo odeljenje u učionicu, on u gomili maskirane dece traži onu koju poznaje, ja u gomili nemaskiranih roditelja tražim potencijalne nosioce virusa. Prvo one preplanule, koji su se možda upravo vratili s mora i ne poštuju preporuke Kriznog štaba o samoizolaciji.

Ništa nije kako smo zamišljali početkom godine, kada smo mu govorili da 1. septembra kreće u školu. Ispalo je da smo slagali i za datum. Krenuo je 31. avgusta. Iz nekog razloga, roditeljima đaka prvaka rečeno je da se sa decom u školskom dvorištu pojave tog dana popodne, u toliko i toliko sati. Roditelji dece koja polaze u peti razred sat kasnije.

Pojavilo se nas 150 do 200 roditelja i gotovo isto toliko dece. Ne mogu baš, kao Vučić za proteste, da kažem u glavu koliko nas je bilo, ali pet odeljenja po 27 do 30 dece, neki došli u pratnji jednog, a neki bogami i sa oba roditelja, plus stariji brat ili sestra, pa računajte.

Kad ne važi zabrana okupljanja

Na platou ispred škole upekla zvezda, a samo jedno drvo. I svi bi naravno u hlad. Većina, oko 80 odsto njih, bez maski, jer – vrućina. Mene je supruga naterala da stavim svoju. I naočare za sunce. Da se ne vidi kako pravim grimase i kolačim oči već prvog dana, ako krenu da mi ponavljaju tvrdnje predstavnika vlasti da je sve isplanirano do najsitnijih detalja.

Onda smo se još malo stisli, da bolje čujemo obraćanje direktorke. Koja nam je objasnila da će ove godine biti malo drugačije okolnosti, ali da je najvažnije da deca budu bezbedna. Upitno gledam suprugu, pokazujem rukama na okupljenu masu sa izrazom lica koji treba govori: “Jel ti ovo deluje bezbedno”?, ali ona zbog moje maske ne prepoznaje značenje te grimase, niti vidi da sam iskolačio oči od čuđenja.

U nekom trenutku vidim kako prilaze dva policajca, možda privučeni neobičnim okupljanjem u doba pandemije korona virusa. Valjda da provere da li je prijavljen skup.

Ubrzo odlaze, kao da im je neko rekao da za roditelje prvaka i petaka ne važi zabrana Kriznog štaba o okupljanju do 30 ljudi, a oni poverovali.

Majka devojčice koja je išla s mojim sinom u vrtić, doktorka, gotovo s nevericom gleda taj skup nemaskiranih roditelja. Kao da gleda buduće pacijente.

U međuvremenu, učiteljice uvode decu u školu na upoznavanje. Naravno, stavili smo im maske pre ulaska u zgradu. Bezbednost, pre svega. Nema veze što su se pre toga pola sata muvali u gomili bez maski. I što će to isto da čine odmah po izlasku iz škole.

Mi odrasli, ostajemo da čekamo napolju. Prekraćujemo vreme ćaskanjem. Recimo da je distanca do metar između nas. Svaki put kad probam da napravim mali iskorak unazad, naletim na nečija leđa. Ostaje mi da se uzdam u pamučnu masku, koju polako natapa znoj poslednjeg avgustovskog dana.

Malo nedostaje pa da počnu da padaju opklade koliko će ići u školu. Procene se kreću od dve nedelje do mesec dana. Taman da se malo upoznaju, naviknu jedni na druge i školski režim, pa onda odvikavanje. I navikavanje na virtuelnu školu.

Vic koji nije smiješan

Povremeno pogledamo i vesti na telefonima. Nekom je zapala za oko izjava ministra prosvete Mladena Šarčevića da će otvaranje nekog izdvojenog odeljenja osnovne škole u jednom beogradskom naselju omogućiti roditeljima da provode više vremena sa svojom decom. Jedan od roditelja koji se naslušao tuđih iskustava sa prolećnom tv nastavom cinično izražava nadu da će posle formiranja nove vlade pomenuti ministar imati više vremena za svoju decu.

Čekali smo tako sat vremena da se deca upoznaju s učiteljicama, a onda su se učiteljice obratile nama. Saznali smo da mi, roditelji prvaka, do kraja nedelje decu treba da dovodimo u školu u 8.30, a uzimamo do 11, a krajem nedelje će da nam kažu šta i kako dalje. Slatka neizvesnosti. Samo tri dana ranije, na sajtu škole čitao sam raspored časova po danima i razredima, gde je lepo pisalo: Prvi i drugi razred – početak nastave 8:30 do 17 časova obe grupe. U to vreme je uračunat i produženi boravak.

Ona doktorka, inače samohrana majka, koja je s nevericom gledala nemaskirani skup, sada s nevericom sluša kako treba da izađe s posla u 11 sati i da uzme svoju ćerku iz škole i povede je – gde?! Na posao, u bolnicu, dok joj se ne završi smena?

Druga majka objašnjava mojoj supruzi da i nije tako strašno – starije dete treba da dovede u školu do osam, a mlađe do 8.30. Što znači da će sa mlađim morati da čeka ispred škole samo pola sata, a onda može na posao. Ne čuh ko će uzeti dete dva i po sata kasnije. Možda baka ili deka. Što bi rekli epidemiolozi – ona rizična kategorija koju želimo da sačuvamo.

Srećom, svi su dobili po jednu platnenu masku od škole. Problem je samo što je na vezivanje, a ne na lastiš i što klinci koji jedva umeju pertle na patikama da vežu, sad treba iza glave da vežu po dva čvora svaki put kad stavljaju masku. Nema veze, naučiće. Možda će im ispasti nekoliko puta na zemlju, ali ništa strašno. Podići će je i ponovo staviti na lice, pokušavajući da je ovog puta vežu kako treba.

Neko mi je poslao poruku sa vicem, umesto čestitke za polazak sina u školu. Kaže majka: Marko, to nije maska sa kojom si jutros krenuo u školu.

Marko (7): Nije mama, ova je bolja! Menjao sam se sa Sašom, koji se menjao sa Mišom, a on se menjao sa nekim dečacima iz popodnevne smene.

Ne znam zašto, ali uopšte mi to ne liči na vic.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera.