Bombarderi lovci i školski čučavci

Piše: Boško Jakšić

Ima jedna priča iz vremena rata u Bosni kada je na Pale došao neki ruski general i Srbima ponudio “malu atomsku”. Domaćini su proverili generalov identitet i počeli da sklapaju finansijske konstrukcije dok posle mnogo sati većanja neko nije postavio pitanje: “A đe ćemo je bacit?” U novijoj izvedbi, preseljenoj za Beograd, neko bi posle najave Aleksandra Vučića da Srbija “gleda da kupi lovce-bombardere koji su sposobni da vode i blisku borbu u vazduhu, ali i da deluju po ciljevima na zemlji”, mogao da pita: “A koga ćemo bombardovat?”

Srbija lider u regionu po vatrenoj moći

Srbija živi Zlatno doba, ali umesto periklovskog ulaganja u lepotu Partenona, ova vlast u predvečerje ozbiljne ekonomske i finansijske krize ulaže u skupo plaćene ratne avione, helikoptere, tenkove i borbene sisteme namenjene – čemu? Odbrani zemlje, ponavlja glavnokomandujući pokušavajući da građane uveri da preti neka neposredna opasnost iako je Srbija u pogledu vatrene moći već lider u regionu. Pritom prenebregava da svim susedima sa kojima je sistematično pokvario odnose šalje uznemiravajuću poruku.

Svaka vojna strategija za početak definiše ono što se zove “očekivani pravac udara”. U vreme SFRJ, kada sam služio vojsku, taj pravac napada dolazio je sa istoka, od članica tadašnjeg Varšavskog ugovora. Srbija se masovno naoružava sa istoka, pa je nelogično da će se ruskim ili kineskim oružjem, uz podršku nešto malo francuskih helikoptera, suprotstaviti opasnostima sa te strane sveta. Vlast sve oko sebe uverava da teži ka Evropskoj uniji, a imajući u vidu da kolektivna bezbednost EU počiva na NATO-u i da u regionu samo BiH i Kosovo nisu u NATO-u ispada da Srbiju danas ugrožava samo Zapad, isti onaj u kome vidi sopstvenu budućnost. Ako isključimo mogućnost bombardovanja sopstvene zemlje, koje bi i čije ciljeve napadala “bombarderska komponenta” srpskog ratnog vazduhoplovstva? Pošto nema i nikada neće ni imati strateške bombardere, polje operativnih dejstava lovaca-bombardera ograničava se po dubini neprijateljske teritorije – regiona.
Da li bi se ispunio san Vojislava Šešelja o bombardovanju Zagreba, ako zatreba i Rima? BiH po pitanju naoružavanja stagnira i na poslednjem je mestu u regionu, ali zar meta ne bi mogla da bude i Gazi Husrev-begova džamija u Sarajevu za koju bi pojedini srpski istoričari najviše voleli da dokažu da je podignuta na temeljima pravoslavne crkve? Da li će lovci-bombarderi koristiti aerodrom pored Trebinja da se, ako zatreba, uzvrati po Dukljanima koji gaze srpski identitet po Crnoj Gori? Ili bi Kosovo bombama bilo vraćeno pod suverenitet Republike Srbije?

Novca za oružje ima uprkos javnom dugu

“Srbija ne može da prati donacije i poklone koje neki u regionu dobijaju od SAD-a i Nemačke u vidu naoružanja i vojne opreme”, istrajava Vučić. Ispada da je isporuka lakih američkih borbenih vozila Hamer Kosovu opravdanje što Srbija “razmatra mogućnost” nabavke lovaca-bombardera. Nije to trka u naoružanju, poručuje predsednik Srbije. A šta je nego to? Hrvatska krene u modernizaciju svog ratnog vazduhoplovstva, Srbija odmah nabavlja Migove-29 iz Rusije. Čeka se srpski odgovor na najmoćnije protivoklopno oružje u posedu Hrvatske. Kosovu “Hameri”, Srbija najavi do sada najveću narudžbinu za nabavku novih oklopnih vozila Lazar i Miloš.

“Neverovatno koliko svi u regionu nalaze novca za kupovinu oružja iako im raste javni dug”, kaže još Vučić želeći da verujemo da nova lovačka i bombarderska avijacija i najsnažnije tenkovske snage u regionu ne uvećavaju javni dug Srbije. Dok tvrdi da vlasti u borbi protiv epidemije koronavirusa ne vode političku, već “bitku za živote i zdravlje ljudi”, glavnokomandujući otkriva militantne ambicije trošeći novac koji bi mogao da bude iskorišten na stotinu racionalnijih načina. Koliko je jedan lovac-bombarder kilometara kanalizacione ili vodovodne mreže? Koliko čiste vode i vazduha? Koliko bi se spaslo ekonomskih žrtava pandemije i koliko bi se uvećala socijalna pomoć rastućem broju nezaposlenih? Koliko je traktora moglo da se kupi za kineske dronove? Da se ne nabavljaju helikopteri “ubice tenkova”, možda po ulaganjima u kulturu ne bi bili poslednji u Evropi, a udžbenici bili besplatni.

Koga to Vrhovni pita kada odlučuje o kupovinama naoružanja zemlji kojoj, cenim, ne preti ratna opasnost? Ne pita nikog. Računa na to da armija i Crkva imaju najveće poverenje i da se sačuvala tradicija da je služenje vojske čast. Ta vrsta demagoškog populizma možda prolazi u Srbiji, a ne i onima koji pažljivo prate militarizaciju zemlje. Nabavke oružja su neprekidno pod lupom svetskih sila pošto odabir prodavaca ukazuje na političke naklonosti. Nije slučajno Vučić morao da obznani da Srbija više neće kupovati naoružanje iz Rusije – pretile su sankcije SAD-a.
Velike sile ponavljaju da uvažavaju samoproglašenu vojnu neutralnost Srbije, ali utisak je da Beograd “neutralno” udara po bubnjevima rata – dok ponovo ne dobije po prstima jer će moćnici sve učiniti da jezičak na vagi ne ode suviše na jednu ili drugu stranu. Istok i Zapad ostavljaju Vučiću prostor da se bavi “političkim neradnicima iz raznih stranaka”, ali kao što pritiskaju oko Kosova, tako pritiskaju i povodom vojnih nabavki koje mogu da ugroze delikatne balanse moći u regionu.
Ako ovako nastavi, ne bi me čudilo da uskoro čujem da bi za nas bilo dobro da imamo nosač aviona na Dunavu. Dokle više megalomanske ambicije o Srbiji kao moćnoj vojnoj sili, o Srbiji sa bolnicama kakve nema Nemačka, o Srbiji sa više stadiona nego Velika Britanija? Možda bi predsednik prvo mogao da ispuni obećanje da u Srbiji neće biti škola sa čučavcem.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.