Ko to tamo farba Crnu Goru?

14. februar 2020.
U Podgorici jedan zid navodno vrebaju lokalci, svi kao zapete puške sa četkama, spremni da iscrtaju trobojku opet na tom zidu.
Podgorica_lok_Vc
Foto: Bratislav

Piše: Đuro Radosavović, Al Jazeera Balkans

Ima jedan zid u Crnoj Gori, trenutno je bijele boje.

Zid u Podgorici čuva policija. Parkiran je automobil pored tog zida, a u automobilu dežuraju policajci. Naredba vjerovatno glasi da zid mora ostati bijel. Po svaku cijenu. Ta scena kao da je iskočila iz nekog nesnimljenog filma Živka Nikolića. Komedija i apsurd, iako je sve ozbiljno.

Taj zid navodno vrebaju lokalci, svi kao zapete puške sa četkama i kantama u rukama, spremni da iscrtaju trobojku opet na tom zidu.

U prvu rečenicu ovog teksta može da stane cijela jedna država. „Ima jedan zid u Crnoj Gori, trenutno je bijele boje.“ Može se ponavljati kao mantra ili kao molitva ta rečenica, zavisi iz kog se ugla posmatra.

Nezvanična kapija grada

Taj zid zapravo je jedna stranica čuvene “pasarele” na ulazu u Podgoricu. Zid dođe nešto kao nezvanična i nedolična kapija grada, ali bolje kapije i nema, tako da je jedina. Pasarela je prvi vizuelno upečatljiv detalj sa kojim se vozač susretne nakon što prođe tablu na kojoj piše „Podgorica“. Pasarela služi učenicima iz obližnje osnovne škole da lakše pređu magistralu kojom obično automobili ne voze već lete. Često se dešavalo da djeca ne idu preko pasarele, već im je lakše da pretrče magistralu. Neko će reći „takav je mentalitet“, ali to je činjenica.

Dugo je ta pasarela bila ruglo, izlomljena, sablasna i prljava, ali eto, poslužila je svrsi prije par nedelja, kao poprište sukoba policije i lokalaca.  Bilo je suzavca, bacanja kamenica, privođenja, a epilog je da je policija dežurala i čuvala komunalce koji su bijelom farbom na kraju balade prekrečili trobojku koju su lokalci iscrtali.

Baš tu pasarelu, momci iz naselja Zlatica i Murtovina ofarbali su u tri boje i stažarili da joj se nešto ne dogodi. Proteklih mjesec dana farbanje trobojke smatra se kao vid zabadanja prsta u oko režimu, kontriranje, podrška litijama i šta sve ne. Zagovornici zakona o slobodi vjeroispovijesti tvrde da je trbojka velikosprska, a drugi da je trobojka stara zastava crnogorska. Boga pitaj da li je iko tu u pravu. Neke stvari u Crnoj Gori zaista samo Bog zna. Pod uslovom da ga Crna Gora uopšte zanima.

Vlast i autogolovi

Vlast se peca kao da su trobojke najneprijateljska zastava Crne Gore te čitavoj akciji daju na značaju. Da su se makar napravili kako ih ne zanima crtanje trobojke, ne bi se akcija toliko ni raširila, ali, rijeko ko strateški razmišlja u Crnoj Gori. Uglavnom se sve obavlja stihijski, iz inata, iz kontre.

Ima vlast u Crnoj Gori tendenciju da zabija sebi auto-golove, poput situacije kad je Matiji Bećkoviću zabranjen ulazak u Crnu Goru. Svakom pjesniku godi da bude zabranjen, daje mu se na značaju i njegove riječi postaju opasno jake.

Ljudi koji crtaju trobojke tvrde da je to zastava stare Crne Gore, „nekadašnja naša“ i da je apsurd braniti i kažnjavati iscrtavanje trobojke. Sada se trobojka može naći u tunelima, na trafo-stanicama, trafikama, sportskim terenima i svim koliko toliko ravnim zidovima. Na krovovima zgrada, na majicama, maskama telefona, ali ni druga strana ne ostaje dužna. Niču takozvani pro-crnogorski grafiti, koji nemaju toliku masovnost ali imaju svoju ikonografiju koja nema mnogo čim da se diči. Jer, sve je to naopako i ne sluti na dobro. Kopa se po istoriji i niko da iskopa kakve pozitivne likove iz prošlosti, već se traga za što ostrašćenijim ličnostima koje nikome dobro ne mogu donijeti.

Ima trobojke je i na NOB spomenicima, i što je zanimljivo, pojavila se na zidinama antičkog grada Duklja pored Podgorice. To je već pitanje za ozbiljne analize, jer, Ministarstvo kulture kom je pošlo za rukom da iz Narodnog muzeja na Cetinju nestane nekoliko hiljada vrijednih eksponata, e baš ti se sad pozivaju na zaštitu kulturno istorijskih spomenika jer ih je zaboljela ta trbojka. Izgleda nekad da Ministarstvo kulture štiti spomenike isključivo od trobojki, jer bilo bi zaista divno da su se sjetili Duklje i ranije. Takođe ostaje i činjenica da je crtanje trobojke na zidinama grada koji je milenijume preživio potpuno sulud  čin koji se ne može ničim opravdati.

Farbanje naroda

Ono što je takođe zanimljivo jeste da ima sreće po određene ljude u ovoj tužnoj priči crtanja i precrtavanja, jer iako su određeni zloslutnici predviđali građanski rat, od toga nije ništa bilo. Neki kažu „još uvijek nije bilo rata“, ali nadajmo se da ga neće ni biti. Valjda više i nema ko protiv koga da ratuje, „nema više s kim a ni protiv koga“, a iako rata u Crnoj Gori nema, od ovog molerskog mini-rata ipak su neki zaradili. Omastili su poštene crnogorske brke. Dakle, i u ovoj priči postoje profiteri.

Zamislite samo tih stotine trobojki koje su nikle širom Crne Gore. Pomnožite te stotine isrctanih metara sa tri boje, jer se naravno koristi crvena, bijela i plava. Zatim zamislite jaku bijelu boju kojom policija i komunalna služba precrtavaju trobojke. Uzaludan posao, naizgled uzaludan, jer, ta igra farbanja i precrtavanja nekome donose ozbiljnu zaradu. Nekome, dakle kompanijama koje distribuiraju i prodaju farbu, jarčeve i četke. I neka im je prosto, dok je naroda da se igra crtanja, samo da se ne igraju rata.

Treba se vratiti na prvu rečenicu iz teksta, i na bijeli zid koji dežuraju i čuvaju dva policajca u vozilu policijskom. Oni čuvaju bijeli zid na pasareli. Da, na pasareli koja služi da čuva djecu da pređu magistralu. Bilo bi zaista divno kad bi policija jurila kriminalce [kojih ne fali], ili kad bi pomagala djeci da pređu ulicu bezbjedno, a ne da budu čuvari bijelog zida, jer, valjda tako čuvaju nacionalni identet i dignitet.

Treba se češće prisjećati tog zida koji čuvaju policajci, jer ništa ne može biti dovoljno apsurdno kao država u kojoj se takve stvari dešavaju. Do toga su doveli svi, zajedničkim snagama, bez obzira koliko oprečna mišljenja imali o nekom zakonu, zastavi ili politici.

Farbaju narod godinama.

Svi su prefarbani. Najviše oni koji tvrde da baš oni nisu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.