Igor Velić – Mašinofilija i zavisnost od automobila

Autor: Igor Velić, master inž. saobraćaja, predsednik udruženja Sigurne staze i osnivač Instituta za urbanu mobilnost

Kada govorimo o mašinofiliji, ne govorimo samo o ljubavi prema mašinama – govorimo o opsesiji koja je istovremeno lična, društvena i sistemska. U kontekstu automobila, mašinofilija nadilazi entuzijazam za brzinu ili moć; ona je fenomen koji spaja sociološke, ekonomske i urbanističke niti u mrežu zavisnosti koju kapitalizam pothranjuje, a društvo plaća – često životima. To je podmukli sistem koji nas veže za četiri točka, dok autoindustrija i naftne kompanije pune džepove, gradovi kolabiraju, a groblja se pune.

Kao master inženjer saobraćaja, posmatram ovu temu kroz prizmu saobraćajnog sistema i kritičkog pogleda na autoindustriju i investitorski urbanizam. U tekst koji je ispred vas pokušaću da objasnim šta je mašinofilija, kako nastaje zavisnost od automobila, kako mašina ubija, kakve posledice to ostavlja na društvo i zašto je ovo pitanje duboko ukorenjeno u našu zavisnost od tehnike.

LAŽNI IDOL SLOBODE

Mašinofilija je preterana fascinacija mašinama, posebno automobilima, koja prelazi granice funkcionalnosti i postaje emocionalna i identitetska veza. U sociološkom smislu, to je ljubav prema tehnologiji koju kapitalizam pretvara u alat kontrole. Automobil nije samo prevozno sredstvo – on je statusni simbol, produžetak kapitalističkog ega.

Nije to samo hobi ili puka strast; to je kult koji kapitalizam gaji da bi nas kontrolisao i usmeravao ka konzumerizmu i potrošačkom društvu. Sociolog i filozof Žan Bodrijar u svom delu “The System of Objects” razotkriva ovu prevaru: „Automobil nije samo alat – on je znak, simbol moći, statusa i iluzije slobode.“ Marketing autoindustrije nas bombarduju slikama slobode na točkovima, dok nas u stvarnosti tera u dugove, gužve i grobove.

Kratak pogled u prošlost. Henri Ford da bi doskočio nepostojanju potražnje, čak i samom zaziranja javnosti od automobila (kada se pojavio javnost je to ocenila kao bučno, prljavo i ružno), on smišlja veliko, pravo i jedino sredstvo stvaranja veštačke potrebe, tamo gde nje nema: smišlja reklamu.

Kako navodi Deni de Ružmon u eseju “Prva istorija ludila: automobil”, u svojoj prvoj reklamnoj brošuri, napisao je: “Automobil vas može odvesti bilo gde, tamo gde vam se sviđa… da biste vaš mozak odmorili u dugim šetnjama na svežem vazduhu i osvežili svoja pluća zahvaljujući tom najboljem sredstvu za okrepljenje: čistom vazduhu.”

Henri Ford je 1909. prodao 18.000 automobila. Već 1919. godine blizu milion; a 1924. dnevno 7.000 komada. Početkom 20. veka niko nije imao potrebu za automobilom ali marketingom, manupilacjom i obmanom je stvorena veštačka potreba, tamo gde je nije bilo.

Sociolog Džon Uri u knjizi “Mobilities” ide dalje: „Automobilizam nije samo ljubav prema vozilima; to je globalni sistem koji diktira način života, oblikuje gradove i redefinše društvene odnose.“ Mašinofilija nije nevina i bezazlena – to je kulturna podvala koja nas tera da obožavamo mašinu dok ona zagađuje vazduh, zauzima životni prostor, ubija ljude u nezgodama i vezuje nas beskrajnim ratama za kredit.

Automobil, taj lažni idol slobode, nije ništa drugo do karika u krvavom lanacu konzumerizma koji nas veže za sistem koji nas eksploatiše do smrti.

AUTOMOBIL NUDI PRIVID KONTROLE I SIGURNOSTI 

Zavisnost od automobila nije prirodna – ona je pažljivo projektovana. Autoindustrija, naftne kompanije i investitorski urbanizam decenijama oblikuju gradove tako da bez automobila postajete marginalizovani. Urbanistkinja Džejn Džekobs u svom remek delu “Smrt i život velikih američkih gradova” upozorava: „Gradovi nisu napravljeni za automobile, ali su im žrtvovani – ulice su postale autoputevi, a zajednice rasparčane.“ 

U Srbiji, periferne zone i naselja u Beogradu, projektovane su kao zatvori bez javnog prevoza, pešačke i biciklističke infrastrukture gde je automobil jedini ključ za beg – ključ koji košta više nego što većina može da plati.

Automobil nije slobodan izbor; to je imperativ koji nameće infrastruktura i kultura. Široki bulevari i besplatni parking nisu usluga; oni su mamac koji nas tera da kupujemo automobile dok pešačke zone trunu. Prema Eurostatu (2022), u EU 72,2% putovanja obavlja se automobilom, dok se procenjuje da je u Srbiji taj procenat znatno viši, što je direktna posledica loše planirane infrastrukture i kapitalističke logike.

Psihološka manipulacija je vrhunac ove igre. Sociolog Zigmunt Bauman u knjizi “Liquid Modernity” piše: „U svetu nesigurnosti, automobil nudi privid kontrole i sigurnosti.“ Autoindustrija to zna i bezobzirno koristi, prodajući nam snove o slobodi dok nas zakopava u dugove, gužve i smrt. Gradovi se svesno uništavaju da bismo bez automobila bili paralizovani.

Ova zavisnost je sistemska – nije samo lični izbor, već kulturni obrazac usađen u tkivo modernosti.

Više o ulici kao mestu kapitalističke nepravde pročitajte na narednom linku.

MAŠINA NAS NE OSLOBAĐA

Autoindustrija nije nevini igrač – ona je motor kapitalizma koji stvara potrebe, a ne samo proizvode. Globalna prodaja automobila 2023. godine, bila je oko 75,3 miliona (Statista). Saobraćajni inženjer Donald Šup u delu “The High Cost of Free Parking” razbija mit: „Besplatni parking podstiče vožnju, guši gradove i finansira autoindustriju na račun svih nas.“

Kapitalistički sistem je saučesnik. Jedan od vodećih svetskih geografa i kritičara kapitalizma, Dejvid Harvi u popularnom delu “The Condition of Postmodernity” razotkriva: „Kapitalizam gradi gradove za cirkulaciju robe, a automobil je savršen alat za to.“ 

U Srbiji, stambeni kompleksi u Beogradu grade se kao oltari automobilu – sa parkingom umesto trotoara, bez staza za bicikliste, bez milosti za one koji ne mogu da plate ovu tiraniju na točkovima.

Mašinofilija je samo vrh ledenog brega naše zavisnosti od tehnike. Martin Hajdeger u knjizi “The Question Concerning Technology” upozorava: „Tehnologija nas ne oslobađa; ona nas podređuje svom ritmu i logici.“ Automobil je oličenje tog ropstva – laže nam o slobodi dok nas veže za infrastrukturu, troškove i grobove. Jednom rečju, zavisnost od automobila je emocionalna i kulturna, usađena kroz propagandu o “slobodi na točkovima” koja ignoriše leševe na putu.

Automobil je produžetak našeg “ja”, ogledalo koje reflektuje naš društveni položaj. Razmislite: zašto je SUV (sport utility vehicle) toliko popularan u urbanim sredinama gde nema ni blata ni brda? Odgovor leži u kulturi potrošnje – nije stvar u potrebi, već u poruci koju šaljemo o nama drugima.

Automobil, koji je trebao da nam pomogne da negde pobegnemo, da skratimo vreme putovanja i da nam da slobodu i dostupnost sadržajima, kako nas ubeđuje marketing autoindustrije, najpre nas vozi u kancelariju i fabriku.

MAŠINA KAO ALAT GENOCIDA

Automobil ne samo da nas porobljava – on je i serijski ubica. Svetska zdravstvena organizacija (WHO, 2023) otkriva jezivu istinu: 1,19 miliona ljudi godišnje pogine u saobraćajnim nezgodama. U Srbiji, prema MUP-u, preko 500 ljudi je stradalo 2023. godine– žrtve prebrze vožnje, loše infrastrukture i saobraćajnog sistema koji slavi mašinu, a ne život. U Srbiji, mesečno jedno dete pogine, dok 110 biva povređeno u saobraćajnim nezgodama! Ovo nije kolateralna šteta; to je genocid koji autoindustrija ignoriše.

Sociolog Džon Uri optužuje: „Automobilski sistem nije samo ekološka pretnja; on je i mašina smrti, jer njegova brzina i masovnost neminovno vode ka kolateralnoj šteti.“ U Srbiji, gde pešačke zone i biciklističke staze nestaju pod asfaltom bulevara i okupiranih trotoara motornim vozilima, žrtave su deca, pešaci, biciklisti i osobe sa invaliditetom – nevini koje ova mašinofilska kultura žrtvuje bez kajanja. Autoindustrija ne mari; ona prodaje snagu i adrenalin, ohrabrujući vozače da gaze dok se groblja pune.

Više o diskriminaciji osoba sa invaliditetom pričitajte na narednom linku.

Urbanista Pol Virilio u delu “Speed and Politics” razbija iluziju: „Brzina nije napredak; ona je destrukcija koja se maskira kao sloboda.“ Svaka reklama za sportski automobil je poziv na samouništenje, svaki novi model je podstrek za haos na putevima. Ovo nije slučajnost – to je poslovni model koji profitira na krvi.

ZAKRČENJE SLIČNO INFARKTU

Zavisnost od automobila je naš poraz koji plaćamo svakodnevno. Poraz se ogleda i u vremenu koje provedemo zarobljeni u saobraćajnim gužvama koje nam uzimaju i ovo malo slobodnog vremena koje treba da provedemo sa svojom decom. Automobil čini grad nemogućim za život, stvarajući zakrčenja koja su slična infarktu.

Zagađenje vazduha ubija nemilosrdno: Svetska zdravstvena organizacija (WHO 2023.) procenjuje da 4,2 miliona ljudi premine od aerozagađenja, a autoindustrija je u vrhu odgovornih. Saobraćaj je značajan izvor zagađenja vazduha, posebno u urbanim područjima, što može dovesti do smrtnih slučajeva od respiratornih i kardiovaskularnih bolesti. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, automobili doprinose emisionim gasovima poput NO2 i čestica PM 2,5, koji su povezani sa ozbiljnim zdravstvenim rizicima.

Na ovo možemo dodati da automobil fragmentira društvo – zajednice nestaju pod betonom bulevara, a ljudi postaju izolovani u svojim metalnim kutijama.

Društvena nejednakost je još jedno čudovište koje ova mašina hrani. Filozof Ivan Ilijč u delu “Energija i kapital” nas podseća: „Automobil stvara društvo u kojem je brzina privilegija bogatih, dok siromašni ostaju zarobljeni u nepokretnosti.“ Dok bogati jure autoputevima i širokim bulevarima u svojim SUV-ovima, siromašni trpe poniženje neefikasnog javnog prevoza i nepostojanja pešačke i biciklističke infrastrukture. Gradovi su postali neprijatelji – parking prostori zamenjuju parkove, a investitorski urbanizam cementira ovu nepravdu.

Više o eksploataciji žena u saobraćajnom sistemu pročitajte na narednom linku.

KREATORI SAOBRAĆAJNE POLITIKE KAO PROMOTERI MAŠINOFILIJE

Saobraćaj u Srbiji nije samo pitanje puteva, automobila i vozača – to je ogledalo sistema, a kreatori saobraćajne politike su ti koji drže volan. Ovo što se događa kod nas nije slučajnost – to je posledica odluka, oportunizma i politike koja prečesto gleda kroz prozor krupnog kapitala, a ne kroz oči običnog čoveka.

Saobraćajna struka u Srbiji pokazuje oportunistički karakter – umesto da štiti ljude, ona često igra na kartu moćnih: proizvođača automobila, naftnih kompanija, građevinskog lobija i sl.

Odgovornost kreatora saobraćajne politike je ogromna, ali oni je konstantno prebacuju na građane – “vozite opreznije”, kažu, dok sistem ostaje netaknut. Gde nam je strategija koja stavlja čoveka ispred mašine? Umesto toga, imamo saobraćajnu politiku koja služi interesima krupnog kapitala. 

Na sve nepravde koje se dešavaju u našem saobraćajnom sistemu saobraćajna struka ćuti jer je na platnom spisku sistema koji prodaje snove o slobodi na četiri točka, dok nas zapravo zaključava u gužve i rizik od stradanja

Više o elitističkom pristupu saobraćajne struke pročitajte na narednom linku .

Pogledajte samo medijske kampanje koje se tiču bezbednosti saobraćaja, pogledajte televizijske emisije, YouTube kanale, magazine i portale koji se bave promocijom automobilskog saobraćaja. Koliko njih znate, pratite i gledate? Šta nam oni prodaju? Nova skupocena vozila, brzinu, snagu, luksuz, – i suptilnu poruku da je sve što nije na točkovima manje vredno. 

Politička i stručna “elita” u Srbiji, uz medijsku podršku, stvorila je kulturu i prostor koji preziru decu, starije, osobe sa invaliditetom, pešake i bicikliste. Dok se mi gušimo u gužvama i strahu od nezgode, oni uređuju gradove po meri mašine. 

Vreme je da se odgovornost vrati tamo gde pripada – onima koji drže volan sistema. Jer bezbednost nije privilegija, već pravo svih nas.

MAŠINA JE MEHANIČKI TIRANIN

Mašinofilija je laž koja nas ubija. Autoindustrija, naftne kompanije i investitori nisu samo profiteri – oni su zločinci koji nas tlače, truju i masakriraju. Bodrijar razotkriva fetiš, Džejkobs оplаkuje mrtve gradove, Uri razbija sistemsku prevaru, Virilio proklinje brzinu – a mi se i dalje gasiramo, nemoćni da vidimo sopstvenu propast. 

Filozof Ivan Iljič  tvrdio je da prekomerna upotreba automobila ne povećava slobodu, već je uništava. Brzina kojom se krećemo kroz grad razara zajednicu, jer nema vremena za susret, razgovor, solidarnost i sl. 

Istoričar i sociolog Luis Mamford u popularnom delu „Grad u istoriji“, pisao je o tome kako je automobil “mehanički tiranin” koji uništava gradove i pretvara čoveka u pasivnog potrošača brzine, a ne aktivnog stvaraoca prostora.

Ovde se sad postavlja pitanje da li se možemo boriti protiv mehaničkog tiranina? Odgovor sam dao u predhodnim analizama “Bicikl kao sredstvo otpora”  i “O protestima i blokadama koji su doprineli saobraćajnoj revoluciji” pa ne bih da se ponavljam.

Na kraju, zavisnost od automobila nije samo praktična, već duboko kulturna. To je ljubavna veza puna kontradikcija – volimo ga jer nas oslobađa, mrzimo ga jer nas porobljava. Možda je vreme da, poput putnika na raskrsnici, zastanemo i zapitamo se: kuda nas ova mašina vodi?