Fudbal 2.0

Piše: Branimir Brkljač

Tog 17. juna je započela realizacija projekta „Restart”, kako su ga nazvali u engleskom fudbalskom savezu. Cela ta operacija je prethodno bila pažljivo planirana i detaljno osmišljena. Tim projektom je previđeno da se do kraja jula odigraju preostale 92 utakmice ovogodišnje sezone Premier lige, što praktično znači da tokom tih 6 nedelja skoro da neće biti niti jednog dana bez odigrane utakmice.

Engleska Premierliga nije bilo prvo nacionalno fudbalsko takmičenje u Evropi koje je ponovo pokrenuto posle naglog prekida svih nacionalnih liga zbog korona epidemije. Nemačka Bundesliga je ponovo krenula još 16. maja, a španska La Liga 8. juna, dok se polovinom juna kup utakmicama fudbal vratio i u Italiju. Ali, restart Premier lige, najpopularnije i najgledanije fudbalske lige na svetu, bio je taj konačni dokaz da se fudbal vratio.

Naravno, sve te utakmice do kraja ove sezone igraće se bez prisustva publike na stadionima, što je razumljivo imajući u vidu da je sprečavanje okupljanja većeg broja ljudi na jednom mestu u ovom trenutku elementarna mera predostrožnosti za sprečavanje širenja virusa covid-19. To još i posebno važi za Veliku Britaniju, koja je vrlo ozbiljno pogođena ovom epidemijom.

Ako navijači engleskih klubova i ostali gledaoci neće moći uživo da gledaju ove utakmice, može se postaviti pitanje čemu onda to cimanje i za koga se to onda radi. Tim pre ako se može osnovano pretpostaviti da će i za fudbalere koji su navikli da nastupaju pred publikom koja ih svojim navijanjem i energijom motiviše da daju sve od sebe, igranje pred praznim tribinama biti problem. Koliko god ovi argumenti zvučali logično, odgovor zašto se uprkos tome sve to radi nije baš komplikovan.

Fudbal je već odavno postao globalni sport, a Premier liga globalno najpraćenije fudbalsko ligaško takmičenje. Ili – da prevedemo to na poslovni jezik – previše je novca ovde u igri da bi se oni koji ozbiljno na tome zaradjuju odrekli svog profita. Zarada klubova koji nastupaju u Premier ligi samo od televizijskih prava čini 60 procenata njihovih ukupnih prihoda. Na to onda treba dodati i vrednost sponzorskih ugovora koji klubovi zaključuju sa najvećim svetskim korporacijama, a koja direktno zavisi od toga kolika je globalna prisutnost i vidljivost njihovih brendova na dresovima i stadionima klubova koje sponzorišu. To je onda, logično, dovelo i do koncentracije najvećeg broja najboljih igrača sveta u upravo u engleskim klubovima, jer su oni u stanju da svojim fudbalerima isplaćuju najveće plate i premije, a što onda opet dodatno povećava vrednost celog biznisa.

Danas je Premijer Liga finansijski vrednija od španske La Lige i italijanske Seria A uzete zajedno, dok je samo njen doprinos budžetu Velike Britanije kroz plaćene poreze na nivou 4 milijarde američkih dolara godišnje.

Premier liga je postala svetski uspešan poslovni projekat zahvaljujući tome što je jedno nacionalno sportsko ligaško takmičenje preraslo u jedinstvenu globalnu medijsku platformu na koju je povezano stotine miliona izuzetno lojalnih pratilaca širom sveta. Upravo ta činjenica je u ovoj situaciji omogućila da se nađe optimalno rešenje za ovaj problem izostanka žive publike na stadionima. Tražilo se rešenje koje će biti prilagođeno pre svega televizijskoj publici, jer je to i najveća i najvažnija ciljna grupa.

Dakle, kada zavaljeni u fotelju uključite televizor i počnete da gledate neku od utakmica Premier lige u ovom periodu, vi čujete i navijanje i huk publike. Oni su tu, prisutni su u svoj svojoj raznovrsnosti. Kada dođe do šanse, vi čujete kako raste uzbuđenje, pa još kada padne gol, onda je tu i oduševljenje, aplaudiranje, cika i vika i sve što uz to ide. A i kada se promaši prilika, vi lepo čujete taj uzdah razočarenja, pa onda aplauz u stilu „nema veze, idemo dalje”. Sve isto kao da je publika na stadionu.

Neki klubovi su otišli i korak dalje, pa preko praznih tribina postavili platna na kojima je publika iscrtana, tako da onako na prvi pogled izgleda da su i tribine pune. I oni koji su to postavili i vi koji to gledate znate da je to lažnjak, ali ne bunite se, jer i taj detalj makar malo doprinosi da se bolje osećate dok gledate takvu utakmicu, jer vam i to stvara privid normalnosti. Možda vam na početku tokom gledanja prenosa tu i tamo padne na pamet misao u stilu „čekaj malo, ovo slika i zvuk su fejk, publike nema”, ali brzo zaboravite na to i prepustite se gledanju utakmice. Na kraju krajeva, i vi želite da je taj audio-vizuelni ugođaj što sličniji onom pravom događaju. I sam sam fudbalski fan i pratim Premier ligu, tako da sve ovo govorim i na osnovu ličnog iskustva.

I nisu tako samo televizijski gledaoci na taj način ispoštovani. Mislilo se tu i na fudbalere. Sve to što vi čujete i vidite dok gledate prenos utakmice, čuju i vide i fudbaleri, jer i oni vide ta razapeta platna sa slikama gledalaca kojih nema i čuju isti zvuk kao i vi, jer se isti distribuira i preko audiio sistema na samim stadionima. I njima je tako lakše i bolje. Jer, da nije tako, oni bi igrali svaku utakmicu, pa i najveći derbi, kao da je trening, a onda je pitanje da li bi davali sve od sebe i igrali punim žarom. Jasno je da će i fudbalerima trebati još neko vreme da se prilagode tom novom ambijentu, ali ne treba sumnjati da hoće.

Koliko će se brzo i fudbaleri i TV gledaoci navići na ovu novotariju, zavisi i od onih koji dizajniraju tribine stadiona i upravljaju zvukom. Uloga dizajnera tribina i inženjera zvuka tako sad postaju značajne funkcije u menadžmentu klubova. Ne treba sumnjati da će oni sa svakom novom utakmicom biti sve bolji u onome što rade. Još kada se u sve to uključi i tehnologija, pa onda neki AI program bude mogao da integriše elektronske vizualne slike umesto iscrtane publike i počne da prepoznaje sve različite situacije tokom utakmice i onda odmah, u realnom vremenu, emituje odgovarajući prateći zvuk, doživljaj će biti potpun.

Da stvari već idu u tom smeru govori i sledeći primer. U istom tom junu 2020, kada je nastavljena Premijer liga, japanska kompanija Yamaha je lansirala novu aplikaciju za mobilne telefone „Daljinski navijač”. Preko aplikacije njeni korisnici se povezuju sa audio sistemom na stadionu na kome se odigrava sportski događaj koji prate putem direktnog prenosa. Aplikacija ima različite opcije koje mogu da izaberu – od aplaudiranja, zviždanja, skandiranja i svega ostalog što spada u kategoriju navijanja, tako da na taj način aktivno učestvuju u samom događaju. Mogu čak da biraju i mesta na tribinama stadiona sa koga žele da se čuje njihov glas.

Ako se još uvek pitamo kako će se TV gledaoci i fudbaleri prilagoditi novim uslovima, bar za oglašivače ne treba da brinemo. Oni su već sad na dobitku. Tako smo mogli da vidimo na nekim utakmicama da su delovi tribina prekriveni ogromnim panoima na kojima su logotipi i reklamne poruke oglašivača. Treba biti racionalan, stvarno bi bilo šteta da propadne toliki prazan prostor. A zamislite tek kada se i u ovaj segment uključi pametna tehnologija, pa različite ciljne grupe TV gledalaca na osnovu prethodno urađenih korisničkih profila budu mogle da vide personalizovane reklamne poruke, a ne ove generalne, univerzalne i jednake za sve.

Možemo sada tako u nedogled pretpostavljati, predviđati i nagađati šta je sve moguće i šta sve može. Ali, nema potrebe, mislim da smo se razumeli.

Ne znamo još kad, ali u neko dogledno vreme vratiće se prava publika na stadione. Tada neće biti više potrebno puštati snimljene zvuke navijanja preko zvučnika. Nadajmo se da će se to dogoditi što pre. Ali, kada se to i desi, nemojmo brzo da zaboravimo ovo sadašnje iskustvo kroz koje sad prolazimo. Bez obzira da li ste prvotimac nekog od klubova u Premierligi, ili navijač nekog od engleskih klubova koji redovno odlazi na utakmice svog omiljenog kluba, ili ste samo jedan od stotina miliona gledalaca koji širom planete redovno gledaju prenose utakmica Premier lige, ovo treba da prihvatite kao retku privilegiju. Jer, ovo čemu sada prisustvujemo je pogled u budućnost koji nam je omogućen silom prilika i zahvaljujući višoj sili.

Ovaj svojevrsni test predstavlja samo novi primer transformacije još jednog segmenta realnog života u virtulni svet. Gledanje fudbalskih utakmica bez publike, sa fingiranim slikama gledalaca na ekranu i veštački proizvedenim zvucima njihovog navijanja na stadionu je fudbal kao sport približio kompjuterskoj igrici.

U svakom slučaju, posle ovog iskustva, ako se nešto tako bude ponovilo, sve će već biti spremno. Sigurno nećemo čekati 100 dana da se naše omiljeno sportsko takmičenje nastavi. Pitanje je da li ćemo sledeći put uopšte i biti svesni da se nešto promenilo.