Branko Čečen – Sonični napad i druge noćne more

Autor: Branko Čečen

Studenti i građani su se izmakli kao toreador, bik je bespomoćno besan izleteo u prazan prostor, povredio koga je stigao, ali zapravo samo pokazao Srbiji i svetu ko je i šta je. Svetski mediji, primorani čak i nama zapanjujućim slikama mase, proturili su naš protest između svetskih afera i problema u vesti, koje su jasno rekle: Srbija ga neće, on više nikome ne može da garantuje bilo kakav dil, izgubio je kontrolu i u slobodnom je padu. Šta god da ponudi – litijum, Kosovo, otklon od Rusije – to više nije u njegovim rukama. Koliko god se zavaravao i besprizorno slikao nad žrtvama stravične makedonske nesreće, ironično, istog tipa i uzroka kao u Novom Sadu.

Uz svu umešnost, pribranost i dobre namere, imali smo i mnogo, mnogo sreće. Plan je bio monstruozan. Moglo je drugačije da se završi, moglo je biti zaista strašno. A za hiljade zahvaćenih napadom, nije se ni završilo. Od subote, žive sa nama sa fizičkim i psihičkim posledicama soničnog napada, nekoliko je prebijenih, pogođenih kamenjem. Svi oni, iznenada, žive drugačije živote kakve nisu odabrali. Lončar čvrsto steže šaku oko grla Kliničkog centra, pa na mrežama tražimo informacije o razmerama i prirodi posledica, kao zatvorenici. Šta su sudbine nešto građana spram njihovog ludila? Ništa. Ni mnogo veći broj ne bi izazvao više od još zaumnijeg slavlja u studiju TV Informera. Nasilje pravi žrtve. Žrtve prave osvetnike. Osvetnici žive za osvetu. Ako izbegnemo paljevinu, pucnjavu i krv, možda prekinemo začarani srpski krug cikličnog međusobnog obračuna, slikamo se i mi sa ovom dvojicom momaka sa kokardom i petokrakom i počnemo da normalno razgovaramo. I to bi bilo prvi put u istoriji. Zar to ne vredi žrtava? Možemo li išta bolje da ostavimo deci?

Trebalo mi je par dana da razumem da je svako u Srbiji imao rođake, prijatelje, poznanike ili kolege na ulicama Beograda i da je poneo kući ono prepodnevno ludilo, one reke ljudi koje sa svih strana marširaju u centar grada, zvižduke i vuvuzele, “pumpanje”, transparente i zastave. Prisno dovikivanje potpuno nepoznatih ljudi, priskakanje u pomoć, oblake smeha i stotine hiljada osmeha. Ne zato što sam glup, nego zato što sam ljut, kao i većina nas. Nadam se da ćemo to pretočiti u nastavak stabilno rastućeg pritiska koji bi ga vremenom sasvim pouzdano slomio. Ali smo ponovo pokazali jedni drugima koliko nam je stalo do slobode i solidarnosti. Više nego ikada, po svemu sudeći, u novijoj istoriji. Vučić to ne može da promeni, popravi ili zabrani. To bi bilo kao da pokuša da dekretom ukine ljubav, ili plave oči. Izgubio je bitku na koju je bacio sve što je imao, u kojoj je sebi dopustio da se liši svih obzira. Nadigran je jednim brzim, inteligentnim potezom i sada može da kupi svoje pare, skupa odela i najbolje flaše vina i polako planira putovanje, ako ima kuda i ako sme. Jer mi ne znamo šta je i kome obećao, koliko su dugi njihovi pipci, a uloženi interesi vitalni. Znamo samo da ih baš briga za njegovu sudbinu. Ako nije gazda, nije im ni od koristi.

On svakako neće ostati na vlasti. Ako ga nećemo, nema šanse. Uz pritisak, međutim, imaće manje prostora da nastavi da puca u neprijatelje. To smo, znate, mi. Tražimo poštovanje zakona od garanta tog prava, države, koja nam to zabranjuje da bi nastavila da ga ne poštuje, pa onda puca u nas iz soničnog oružja. (Tužioci, i dalje sam tu.) Rekao bih da apsurdnije ne može da nisam bio živ poslednja četiri meseca. Verovatno je da će i opozicija izaći uskoro sa planom i ciljevima i to je od velikog značaja, šta god ko mislio o tome. Čitava država oseća da nazad ne sme, da ih u Vučićevoj Srbiji čekaju hapšenja, prebijanja, otpuštanja, oduzimanje plata i napad nekakvim oružjem, koje sledeći put možda i ne bude sonično. (Tužioci…) Zato je gotov. Zato je sve jedno šta misle EU, SAD, prodavci Rafala i kupci Litijuma. Zato ću duboko da udahnem i stanem i iza opozicije, ma koliko neki bili nepodnošljivi, drugi sumnjivi, treći ludi, četvrti primitivni, a peti kilavi. Te su stranke popunjene iskrenim borcima koji su stradali više od gotovo bilo koga drugog, na lokalu, u medijima i po pritvorskim jedinicama. Iza studenata već stojim, kao i iza mojih sugrađana koji su, deset sekundi nakon što su eksperimentisali oružjem na njima, skočili da jedni drugima pomažu, nastavivši tako da žive ove nove, jedinstvene živote pune čovekoljublja, prkosa i hrabrosti.

On je očajan. Nema nam nazad. Mi smo ljuti. Srbija ključa. Samo hrabro, mirno, ponosno i uporno, i jednog ćemo se dana probuditi, jutro će biti sunčano, nebo plavo, protegnućemo se i, za trenutak, nećemo moći da se setimo zašto smo tako srećni. A onda ćemo se setiti, široko nasmešiti i leći nazad da spavamo. Posle mnogo godina, prvi put – mirno.

A do tada, bar što se mene tiče… Fajt!