Biljana Srbljanović – Zubar i muštikla

Piše: Biljana Srbljanović

Emitovanje dokumentarne serije “Ona se budi”, zatim dugo očekivano iznošenje odbrane Miroslava Aleksića (optuženog za višestruka silovanja i nedozvoljene polne radnje uključujući i prema maloletnicama), istovremeno kada i otvoreni, hrabri, potresni i istorijski važan nastup Ive Ilinčić i Milene Radulović u četvrtoj epizodi ovog serijala, na portalima tik pored portreta “uglednog” Monaha Arsenija koji otvoreno mašta o nasilju nad ženama, sve smo ovo imali paralelno.

Ovi medijski dogadjaji kao da su nacrtali mapu trenutnog postojanje dva potpuno suprotstavljena sveta, jednog na izdisaju, koji ipak još uvek gamiže, i drugog koji nezadrživo, ne osvrćući se na gmizavce, grabi napred.

Imali smo dakle blistavu seriju emitovanu svake večeri na N1 i šteta da nije puštana na RTS-u odmah posle Dnevnika i u vreme školskog i obrazovnog programa ili još bolje – verskog kalendara. Ne zato što publika N1 već zna sve o čemu autorke serijala “Ona se budi” Mia Bjelogrlič, Staša Bajac i ostale, mudro, razložno, smireno i strpljivo govore (naprotiv), već zato što ovo jeste pravi sadržaj za nacionalni servis, za odgovornu televiziju koja je obavezna da emituje kvalitetan i angažovan program koji je veći i važniji od dnevne politike i bilo kakvih vesti.

Sve ovo se dogadja dok danima novine izveštavaju i o četvorosatnoj odbrani u “slobodnom stilu” optuženog Aleksića, koji se za ovaj nastup pripremao godinu dana. Što se kaže, prevežbao se, pregoreo u sopstvenom isčekivanju da sam čuje svoju reč. Taj nastup, očigledno, nije naišao na topao prijem publike i to je šokantna činjenica sa kojom optuženi tek treba da se suoči.  Za ovih godinu dana, i tu je Aleksić jedino u pravu, a zahvaljujući ogromnim naporima etičnih i odgovornih medija, sve se promenilo. Objektivno i dostojanstveno informisanje i medijsko prenošenje užasa ispovesti mladih žena, zauvek nas je poguralo napred. “Sto kila novinskih napisa” o njemu, kako je optuženi sa rezignacijom naveo, paradoksalno, nema nikakve veze sa njim konkretno. Ovaj optuženi je sada, kao ličnost, potpuno nebotan faktor, obična ispušena muštikla (sic!), samo toga još nije svestan. On će, ako se dokaže i presudi – biti zapamćen samo kao jedan još jedan predator manje na slobodi, jer ničeg posebnog i autentičnog u njemu nema.

Autentične, posebne i bitne su jedino žene koje su povele pobunu protiv zločina za koje je optužen. One su te koje potiskuju gmizavi stari patrijarhalno-nasilnički  osioni nekažnjivi svet bahatih muškaraca koji su verovali da su nedodirljivi, jer su to do sada i bili. Zato, kada Aleksić u svojoj odbrani citira prevazidjene paranaučne argumente na temu psihologije i patologije sećanja, kada vredja svoje žrtve, njihove porodice, kada im majke naziva kurvama, a očeve objektima seksualnih fantazija svojih kćeri, kada misli da se tim gmizavim diskursom brani, zapravo doprinosi trajnoj pobedi nad samim sobom. On će tek saznati koliko je njegovo hapšenje doprinelo promeni našeg društva, i to je neka kosmička pravda da je baš on taj koji je tu promenu izazvao.

Ali, da ne mislimo da je sve završeno (daleko od toga), podsetio nas je, takodje ove nedelje, portal Direktno i pomenuti monah Arsenije, inače stomatolog u realnom životu. U sred svih ovih dogadjaja i napisa, neki urednik tamo je odlučio da je potpuno normalno da objave tekst o tom izvesnom službeniku SPC-a, igumanu muškog manastira koji potpuno neskriveno i otvoreno iznosi svoje pornografske fantazije na temu silovanja, a koje, prema njegovim rečima, žene same izazivaju svojom odećom. Ovaj, naglašavam – monah, u moru mizoginih bljuvotina i banalnosti, otvoreno propoveda da žena u tesnom džinsu njemu i svakom muškarcu poručuje “priđi, stavi ruku na mene i vodi me gde hoćeš” i zadivljeni nepotpisani novinar ovo izvlači čak i u naslov teksta.

Nebitan je i taj monah, tačnije – zubar u haljini, kao i ona muštikla. Na prvi pogled se vidi se da je u pitanju neki tip razoren svojim demonima, i da je ista vrsta zla kao i svaki samozvani guru sakriven iza “Oče naš”. Ono što je bitno da je da njegove reči danas društvo odmah prepoznalo kao nedopustive i sramne.

Pre samo godinu dana on bio bi slavljen jer je nemoralnim Srpkinjama očitao bukvicu. Sad je ismejan i prezren, ali i obeležen kao primer kako ne treba. Deluje da je malo, a u pitanju je ogromna stvar: dokaz da gmizavi svet ispušenih muštikli i sveštenstva grešnih misli potisnut tamo gde mu je uvek bilo mesto. U slivnik istorije, uz kolege govna.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.