Biljana Srbljanović – Zatrpavanje u rupu

Piše: Biljana Srbljanović

Ubistvo trinaestogodišnjeg Dušana je bilo motivisano čistim i nepatvorenim rasizmom, ubice su dvojica Skinhedsa, te ekstremno-desničarske fašističke falange, koja je  krajem devedesetih i na samom početku dvehiljaditih – ozbiljno harala Beogradom. Oni su se okupljali oko ideologije Krvi i Tla, ekstremno netalentovane alternativne muzike, razornog alkohola, lepka u kesi i uniforme – spitfajerke i cokule, koje su, baš te cokule, Dušanu i uzele život.

Naime, dečaka su dva Skinsa ubili upravo udarcima cokula u kičmu, šutirali su ga sve dok mu nisu slomili vrat, pa onda nastavili do te mere da je mrtvom detetu glava visila “na pozadi” kao otkinuta od kičme i kao da je samo koža pridržava da se ne otkotrlja niz stepenice zgrade  na kojima ga je nesrećni otac zatekao.

Izvinjavam se ovom prilikom svim nežnim dušicama koje se osećaju uznemirenim, jer navodim ovako brutalne detalje zločina, ali upravo prećutkivanje istine, konteksta, inspiracije i sadržaja zločina, i banalno i patetično grebanje o tudju tragediju pričom o idejama i idealima, parkićima i dečijim igralištima, koju slušamo ovih dana, četvrt veka od ubistva deteta, zapravo i jesu posledica nekažnjavanja SUŠTINE zločina.

Govoriti i obeležavati ovaj zločin, a preskakati motiv i identitet onih koji su ga izvršili, nedopustivo je i politički, a i ljudski, neodgovorno je umanjivanje razmera i posledica. Pričati o dečaku i parkiću, pa zahtevati da se gradrski blok izmedju Beogradske i Trga Slavija, samo zbog toga što je u relativnoj blizini mesta zločina, pretvori u park i nazove imenom žrtve, cinično je umanjivanje sveukupne naše odgovornosti.

Kada taj predlog u javnosti zastupa političar, ovoga puta Dobrica Veselinović, koji je, samo nekoliko godina nakon Dušanovog ubistva, bio uticajan učesnik te scene u važnom kohezivnom faktoru pokreta – muzičkom izdavaštvu, onda je stvar postaje nadrealna. Za one koji ne znaju, dotični političar je već pitan za svoje odnose i učešće u video-spotovima Oi! sknheds benda pod nazivom baš “Cokule”, sa programskim  pesmama rasne mržnje, pretnje nasiljem, fašisičke netrpeljivosti prema Romima, Albancima i muslimanima. Veselinović je već više puta pozivan da kaže o svom javnom učešću i vezi sa skinheds grupacijama, on se sa time nikada nije suočio, besno je uvek odgovarao da je on samo glumio, gotovo statirao, da je bio mlad, da je sve bilo u studentskom domu ili gradu, slučajno se zatekao, nema on ništa s Cokulama, otvoreno i prezrivo je govorio – pitajte njih. U medjuvremenu se naravno saznalo da Dobrica nije nikakav slučajni prolaznik i epizodista, ne on je bio UVAŽENI MUZIČKI IZDAVAČ ove skupine polusveta, kao jedan od čelnika izdavačke kuće Bad Man Records, toliko uticajan da su njemu i ortacima ćelavci u cokulama zvonili gajbi da ih mole da im preslušaju demo snimak i blagoslove svojom odlukom da ga izdaju.

Koliko je ozbiljna veza ovog političara sa marginalizovanom grupom čiji su neki članovi, upravo zadojeni raznim “Cokulama” i ubili Dušana Jovanovića, govori nam i činjenica da su tragovi na internetu koji svedoče istini, uporno brisani, uključujući i dokumentarni film ” Bad Man Records – Kraj izdavačke kuće” iz 2008. godine, u režiji drugog čelnika tog subkulturnog pokreta Dejana Bambulovića, u kome svi naširoko govore o Dobrici, sistematski uklanjan sa interneta.

Zašto ovo govorim baš sada, i pogotovo kad znamo da su skinski ipak deo prošlosti i na izdisaju kao grupa, zašto ne prećutim detalj iz života političara koji je, besramno, uzeo da baš on bude lice inicijative na dostojno sećanje na Dušana Jovanovića, žrtvu upravo skinhedsa? Zato što mi smeta da ukleta rupčaga koja nikad nije bila nikakav park, a posebno ne kada je Dušan bio živ, zato što sam zapanjena besramnošću ideje da Mitićevu rupu, toliko puta skrnavljenu, otimanu, ukopavanu, zatrpanu blatom, korovom i ugaženom travom, sa dve klackalice i vrteškom za baš baš malu decu, političari proglase parkom i to dostojnim žrtve romskog dečaka. To umivanje, to zasladjivanje, a ipak marginalizovanje, to trpanje sećanja U RUPU, to banalizovanje zločina, a u inicijativi onog ko je prećutao svoju ulogu u postojanju Cokula i cokula koje su ubile Dušana, to skrivanje iza bola porodice, prećutkivanje šireg konteksta gnusobe zločina, to je ono zbog čega je suštinski i danas sve isto.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.