Biljana Srbljanović – Zašto je pušten Lazar G.?

Piše: Biljana Srbljanović

Policija ga je nakon nekoliko dana identifikovala, pronašla i privela istražnom sudiji pred kojim se branio ćutanjem. Tom prilikom je i zvanično utvrdjeno da nema boravak u Srbiji, da je sklon bekstvu (i sa mesta nesreće, a i od pravosudnih organa), da već ima više presuda od kojih najmanje dve za izazivanje sličnih teških dela protiv bezbednosti saobraćaja, sa ozbiljnim posledicama.

Jedno dete koje je pregazio bez osvrtanja je, u medjuvremenu, umrlo, drugo koje ima samo četiri godine, očekuje ozbiljna operacija, ali sve to nije bilo dovoljno da se ovom čoveku odredi pritvor, oduzme dozvola (makar privremeno), oduzme sakriveni automobil kojim je počinio krivično delo, predupredi svaka mogućnost da:

1. opet pobegne,
2. ponovi krivično delo,
3. ukloni dokaze i tragove.

Kako je to moguće? I, pre svega, ZAŠTO?

Samo zahvaljujući velikoj uznemirenosti gradjana, koji su, u protestu, izašli na ulice sopstvenog naselja, čovek je ponovo priveden i tako ipak sklonjen sa ulice, da čeka da se završi istraga. Zar to nije minimum minimuma?

Naravno da smo svi odmah pomislili da je u pitanju neko, ili barem nečiji neko, da je čovek moćan ili bogat (ili i jedno i drugo), da je povlašćen i nedodirljiv, čak i u slučaju ovakve tragedije. Onda se ispostavilo da je u pitanju jedan najobičniji pijanac, vodoinstalater, koji stanuje u neuglednoj nedovršenoj kući, bez ikakvih tragova bogatstva ili bilo kakve moći. Za mene je to još gore. Gore je jer pokazuje da čak i neki Laza Bojler može da pijan ubije dete kolima i da stvar zamalo prodje. Ne shvatite me pogrešno, naravno da nemam razumevanja za povlašćeni položaj moćnih i bogatih pred sudovima za svakojaka dela, naprotiv, ali ovaj slučaj, u kome počinilac nema bukvalno nikakvu moć, jasno pokazuje stupanj poluraspada čitavog sudstva.

Kad je, pre sada skoro dve decenije, Bagzi preprečio kamionom put, u nameri da zaustavi službeni automobil u kom se nalazio premijer, pa da ga Toljaga skine zoljom u pripremljenoj očiglednoj sačekuši, sud ga je takodje pustio da se brani sa slobode, sa obrazloženjem da ima suprasnu krmaču koju samo on može da hrani. Tada nam je svima bilo jasno koliko je zločinačko udruženje uronjeno u komandu pravosudjem, Bagzi je nestao, premijer ubijen, kolliko god strašno i tragično to bilo, ipak je imalo logike. Mafija povezana sa delom vlasti, onim delom koji je i naručio ubistvo Djindjića, imala je novac i moć da kupi puštanje na slobodu i to uz cinično, gotovo poetsko obrazloženje brige o trudnoj svinji.

Te sudije su ostale u poslu deljenja pravde, a više sudske instance su ih branile od javnosti i od manjeg dela tadašnje vlasti, koji je pokušavao da spasi premijera sigurne smrti. Te i takve sudije su napredovale u decinijama koje su usledile, neke do visokih položaja u Vrhovnom sudu, neke do neprikosnovenih gradjanskih autoriteta u oblasti prava. I to, koliko god odvratno bilo, ima svoje logike – kod nas ni jedna, pa ni ova poluga vlasti, nikada ne pristaje da nije u pravu, ne prihvata nikakvu kontrolu i sabotira svaku mogućnost reforme, koja će im ograničiti moć. Ipak, kada pijani bahati bednik usmrti dete, pobegne da se sakrije i uništi dokaze, a da je bez novca, bez “ledja”, bez bilo kakve moći i veze u bilo kojoj vlasti, pa ipak bude tretiran sa pijetetom namenjenim onima koji taj tretman plaćaju, to govori samo jedno – da nije u pitanju nikakav incident, već naša pravosudna stvarnost. Lakše bi mi bilo da je Lazar G. neko i nečiji. Ovako mi se čini da smo samo mi ostali ničiji.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.