Biljana Srbljanović – Ukleti stan

Piše: Biljana Srbljanović

Ti nedorečeni i konfuzni tekstovi nisu nudili nikakvo pojašnjenje, nikakav racionalni odgovor na ono čuveno pitanje – kako je to moguće, a time ni nikakvu mogućnost za ozbiljnu pomoć ovoj ženi. Oni tome nisu ni bili namenjeni, jer su po pravilu koncipirani da izazivaju i eksploatišu emocije ljudi, koji na ovakve životne priče, uvek pohrle da mahnito klikću, komentarišu i po mrežama dele, da svoj gnev prospu po internetu donoseći zaradu dotičnim medijima, samo da bi već sutradan sve zaboravili kao da je bilo ništa. U subotu, u trenutku dok ovo pišem, tekstova o ovom slučaju gotovo da više ni nema, od jučerašnjih stotina komentara danas nije ostalo ništa. Strašna slika osamdesetdvogodišnje žene koja s jednom mačkom i jednom torbom pod prisilom napušta svoj jedini dom, ostala je kao dokument koji beleži tačan trenutak u kome jedno ljudsko biće od čoveka postaje to ništa.

Veoma me potresla ta slika i čitav ovaj dogadjaj. Od nemušto nabacanih informacija, uspela sam da razaznam da je suština u tome što je Dragana Milosavljević prevarena kada je stan kupovala, jer je nelegalno bio uknjižen na prethodnog vlasnika izvesnog Branka M. Taj vlasnik je stan još 2003. godine kupio od žene koja je u trenutku prodaje već osam godina bila mrtva. Sud je tada uredno prihvatio ugovor, overio ga, stan upisao na novog vlasnika, koji ga je kupio od žene iz groba. Sve ovo nije krivica Dragane M., ona nije ništa pogrešila, sve je legalno radila i postupila, imala je poverenje u pravosudni sistem i institucije ove države, koja ju je izneverila. Onda se, godinama kasnije, pojavio pravi vlasnik stana, dokazao da je stan nasledio od pokojne tetke, da je tetka umrla još ’95. i da nikako nije mogla s onog sveta da ga preproda. Branko M. je možda bio prevaren, možda je prevarant, ali za njega posledica nema. Uzeo je pare, predao papire i više se nije odazivao na pozive suda, u procesu koji je naslednik stana vodio punih 13 godina, koji se poslednje tri pretvorio u pravu torturu. Fizički pokušaji iseljenja Dragane M., život u mraku i hladnoći (naslednik je naložio da se isključi struja) i permanentni strah pri svakom izlasku iz kuće, da više nikada neće moći da se vrati, da će neko doći, promeniti bravu, pobacati i uništiti stvari, oterati mačke, život joj potrpati u crne kese i izbaciti ga na ulicu, kao smeće. To se, na žalost, i dogodilo i to ne samo ovaj put. Starica na stepeniku koja izbezumljeno gleda kako je neki njeni sugradjani, za novac, a pod komandom “službenog lica” (izvršitelja), izbacuju iz sopstvenog doma zauvek, dok policija ih “po službenoj dužnosti” ćutke čuva, tragično mi je zaličila na brojne ratne scene iz devedesetih, kada su ljude na potpuno isti način zauvek isterivali iz svojih kuća.

A gnevni komentatori, desetine njih, ljuti su na notare (nisu postojali kad se cela ova stvar dogadjala), na Katastar (nije bio nadležan za upis nekretnina u to vreme), na izvršiteljku (nemam primedbe), ipak najviše krive naslednika. Šta je čekao, što se tako kasno iznenada pojavio, on ni ne živi ovde, ponavljaju gotovo svi. Tačno je da naslednik ne živi ovde. Živi u Mostaru i zove se Sanel G. Stan mu je, dakle, ostavila dajdžinica, a zvala se Azra B. Šta je deset godina čekao, pitate se, od 1995. godine Sanel da potražuje svoju imovinu? Evo, ne znam. Na primer, da preživi, da sazna za nasledstvo, da shvati prevaru i da se odvaži da Srbije ipak potražuje svoje.

Šta je Sanel kriv što je srpski sud, na prevaru ili zbog ošljarenja, overio nelegalnu prodaju nekretnine? I šta je Dragana M. kriva što je verovala tom istom sudu kad je sve u životu što je imala dala za ukleti stan? I zašto samo jedno od to dvoje potpuno nevinih ljudi, treba da snosi krivicu za sve? E to je ta podmukla veza svakog našeg rata i svakog mira u kome ceh i dan danas plaćaju nevini ljudi.

Iskreno se nadam, očekujem, pozivam, da država preuzme odgovornost za svoju grešku, vrati ženu u njen jedini stan, nasledniku isplati odštetu u punom iznosu, pronadje državnog službenika koji je potpisao i overio prevaru, kazni ga za to, izvini se oštećenima, i konačno počne da kontroliše rad institucija, da ne bi došlo do toga da prinudno iseljava samu sebe.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.