Biljana Srbljanović – Udaranje šapica o sto

Piše: Biljana Srbljanović

Nemam ovde mesta da elaboriram zašto mislim da je “Kontraendorfin” remek-delo. Stilski veoma komplikovana, izmešanih narativnih tokova, okovaralica pripovedača u pripovedaču u pripovedaču, prepuna kontrasta, autoironije, preterivanja, grotesknog realizma, “ilegalnog jezika karnevala” (što bi Bahtin rekao za Rablea), ova mešavina uticaja od Ernsta Jingera do Vladana Desnice, čini “Kontraendorfin” ozbiljnim i veoma zahtevnim literarnim projektom dovedenom do perfekcije. Istovremeno, knjiga je tako duhovita da čitalac bukvalno urla od smeha, glasno i oslobadjajuće, posebno ako mu popularna satira i tv komičari nisu definicija smešnog. Ipak, ona je pre svega, precizna analiza najopasnije pojave kod elite ovog naroda, a to je krivotvorenje sopstvene istorije smeštanjem u lažnu dogmu, a istovremeno kreiranje stvarnosti po ugledu na istu tu dogmu, propisanu i u literaturi i političkoj reči pesnika i književnika “realista”. Još je komplikovanije: Basara tvrdi da realisti ne opisuju realnost, već da je propisuju, stvarajući svojom literaturom i javnim govorom lažnu sliku sveta, prepunu pogrešnih odluka, pogubnih poteza, lomova i prelomnih tačaka, koje su oni prvo propisali, a posle ih stvarnost samo imitirala.

I zato jesu mu abrevijatori iz UKS-a poslali fatvu, u vidu saopštenja pod naslovom “Tražimo pomilovanje za Basaru”, u kom se nepotpisani saučesnici obrušavaju na pisca, zlokobno i kvarno, tobož u odbranu “nebeske Desanke”, koju je Basara kao uvredio.

Interesantno je da je “Kontraendorfin” prepun rableovskih obračuna sa drugim velkašima – od Andrića, preko Palavestre, do Matije i kolege Djilasa, ali su se nepotpisnici saopštenja zadržali baš i samo na Desanki.

U prilog tome ide nekoliko stvari: pisci iz Francuske 7 više pišu nego što čitaju, komentar o “šefici smene u domaćoj lirskoj radinosti” (iza čega sledi još jedna bezobrazna dosetka kao uobičajeno Basarino stilsko sredstvo), nalazi se na strani 16. ovog romana. Da su čitali dalje, našli bi i mnogo gore, ali nije se stiglo od pisanja saopštenja.

Drugi razlog je u tome što je “nebeska Desanka” nedavno tobož bila isterivana iz lektire, što je bio zgodan povod za lelek “šta nam rade”, mada Maksimović i nema šta da traži u programu viših razreda gimnazije, ta se misao lako savlada medju osnovcima, u čijem programu se i nalazi.

Treće i možda najpokvarenije je to što je skrivanje iza Desanke duboko patrijarhalno ali i kukavičko, pišući mušku odbranu žene-poete od nepostojećeg napada oni se nadvijaju nad nju, reklo bi se gotovo džentlmenski, ali zapravo skretanjem pažnje na vulgarnu dosetku seksualnog tipa koju je pisac upotrebio (a kojoj su se i sami nasmejali, sigurna sam), izbegavaju da se spomene koga je od njih Basara maramicom vadio iz guzice, koga optužuje da u mokraćnom kanalu nosi prislušni uredjaj, a koga da je čovek bez svojstava koji se dokopao slavnih visina, a sve u istoj knjizi. Desanka Maksimović, pesnikinja o potoku i zecu, o aždaji i pauku, o pokošenoj travi i molitvi, za života je posmatrana prezireno i sa visine od strane istih tih elita koje je sad brane. Još je gore, njena ne previše cerebralna poezija lokalnih, narodskih dometa, definisana je kao “ženska”, i time se zakucavalo inferiorno mesto za ženu u literaturi uopšte. Iza te prezrene Desanke sakrila se sada vojska muškarčina iz UKS-a, jer im je nezgodno da brane sebe, čime će morati da navedu i od čega, što je i suština “Kontraendorfina”.

U knjizi je navedena jedna izmišljena naučna teorija da južnoslovenski narodi imaju duplu hipofizu iz koje luče ovaj kobajagi hormon. Opisuje se onda eksperiment nad pacovima, koji, po ubrizgavanju kontraendorfina, najpre zapadaju u tešku letargiju, stupor ničim izazvane tuge i nezainteresovanost za bilo šta, osim za jagnjeće pečenje koje pacovi pozdravljaju udaranjem šapicama o sto. Onda se, kaže pisac, ti pacovi obžderu jagnjetine, padnu u seljački stond, pa u kolektivni delirijum, navale da se medjusobno ujedaju, grizu, čereče i kolju, sve dok poslednji ne ubije pretposlednjeg, samo da bi onda poždrao sam sebe. “Hormon nesreće i smutnje, čemerna istorija naroda jugoistočne evrope, posledica su hormonalnog poremećaja a ne vekovnog tlačenja” reče Bas. Ovu teoriju upravo dokazuje topot šapica po stolovima Francuske 7. Smešno je jer je tačno.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.