Biljana Srbljanović – Trampov univerzitet

Piše: Biljana Srbljanović

Objektivne činjenice vezane  Trampa zanemariti: njegovu nekompetenciju, osnovno nerazumevanje demokratije kao pojma, otvorenu sklonost ka korupciji, uvodjenje institucionalnog nepotizma, magijsko mišljenje u susretu sa najvećim izazovima kao što je pandemija koje je dovelo do ogromnog broja mrtvih i miliona zaraženih, i naravno, pružanje duboke i sistematične podrške najekstremnijim vidovima rasizma. Te činjenice, od kojih bi samo jedna bila dovoljna da, a da svet nije poslednje decenije pao na teme, otera bilo kog, a kamoli demokratskog vladaoca, treba zanemariti ne zbog toga što su zaista nebitne, već zato što su se pokazale kao nebitne.

Milioni glasača opozicije jednostavno nisu mogli biti mobilisani samo time što im se ukazivalo na ono što je očigledno negativno. Mediji su vodili medjusobni rat, ali su najgledanija televizija i najčitaniji tabloid ipak odnosili pobedu i na tom polju, otvorenom propagandom za Trampa, demonizacijom opozicije i abolicijom svih predsednikovih sumanutih poteza.

Besneti na televiziju i tabloide, sprdati se na Tviteru sa predsednikom i njegovim čaušima, ukazivati na “slobodnim” medijima na afere, pogrešne poteze, korupciju i laži, Trampu nisu mogle ništa. Šta više, to je samo smanjivalo broj ljudi spremnih da se angažuje za promenu, da uradi nešto konkretno, bilo šta, pa makar i da se pomeri i glasa, barem dopisnim putem.

Progresivni delovi opozicije zato su krenuli drugačije, zauzeli prostor pešadijom u gradovima i prešli na digitalno prisustvo: desetine hiljada volontera, odlično organizovanih od strane onoga što bi se kod nas nazivalo gradskim odborima stranke, obilazili su ljude i bukvalno ili im se obraćali online, ali direktno, jedan na jedan, u planskim naporima da se podigne izlaznost glasača, posebno onih potlačenih, marginalizovanih i ugroženih. Pobede u državama koje gotovo nikada nisu pripadale sadašnjoj opoziciji, posebno velika izlaznost u gradovima gde žive mladi, manjine, siromašni, prekarni i ugnjetavani, donela je pobedu Bajdenu. Koncentracija na sopstveni program, odgovor (kakav-takav) na svako programsko pitanje i direkatan kontakt – poziv da se izadje u što masovnijem broju, razlog je ovog ogromnog uspeha. Mogli su da bojkotuju, a nisu. Moglu su da kukaju i da se žale na nepravedan tretman, ali nisu ni to. Napravili su program i uzeli da rade.

Tramp uopšte nije bio lak protivnik, bez obzira što se svi normalni ljudi, čitavog njegovog mandata, hvataju za glavu i pitaju – kako je ovo moguće, ma kako je I OVO moguće. Moguće je, jer se dešava i ljude briga. Tramp je, sa svakim pokušajem diskreditacije, samo još više jačao kod svojih glasača, koji su birali moćnog vodju kome se dive, uglavnom zato što je beskrupulozni rasista kao i pola njih, a zatim i zato što je jači od svih.

Populistička vlast uvek funkcioniše na širokim potezima i snažnim osećanjima: kao što su se nekad ljubile Miloševićeve slike lepljene na šoferšajbne autobusa, kao da je na slici bio Biković, a ne sredovečni, dežmekasti aparačik u lister odelu, kao što su mu ljudi tepali, pesme ispevavali i bili spremni da ginu za njega u borbi protiv inovernika, tako je bilo i pre njega  i tako je i danas svuda, širom planete. Za Miloševićevo vreme mi smo se svi stalno nešto zgražavali, moralno se presamićivali u transu pravedničkog gneva, i ništa živo konkretno nismo uradili sve dok Djindjić nije postavio pešadiju da ide po gradovima, odborima, selima i jedan na jedan mobiliše ljude na glasanje, i završio stvar. Bilans toga je izgubljenih deset godina života, i stotine hiljada mrtvih i prognanih. Stvar sa populizmom je i dalje ista: ako nemaš program i nemaš “vojsku”, nemaš ništa, možeš da se zapanjuješ po internetima do sutra. Ali, ako hoćeš da promeniš vlast, moraš da imaš nešto mnogo više od internet naloga za pošalice i gnev. Moraš da imaš prvo bilo kakav politički program, da uopšte postoji program. Pa onda da taj program bude ozbiljan i da je bolji od onoga koji nude vlast. Pa onda moraš da imaš ljude, koji ti veruju, jer si dokazano pošten, i koji veruju u taj program, koji su vredni i spremni da rade, i to besplatno, samo za ideale. Pa kad to imaš, onda tek kreće borba, do tada, džaba ti sve. Tu je obično prepreka koja se teško prelazi, a kad se predje, Bajden pobedi Trampa. Malo li je?