Biljana Srbljanović – Sveža rana

Piše: Biljana Srbljanović

Ono što je posebno tragično u ovom slučaju, a opet ni malo retko, je da je ova devojka bila žrtva svog partnera, sa kojim je živela, a koji se kontinuirano iživljavao nad njom punih godinu i po dana, ubedjujući je da je to ljubav. Nina Stojaković je, u odbrani svoje sestre Lidije, ali i svih žena i mogućih žrtava nasilja, otišla i hrabri korak dalje, odlučila je da objavi ime nasilnika. U pitanju je rep-muzičar Uroš Radivojević Numero, i to što vi ili ja nismo nikad čuli za njega, ne znači baš ništa i nije nikakva tema. Njegova subkulturna pojava je moćna, on je cenjen i slavljen upravo medju veoma mladim ljudima, na koje ima uticaj. Slično kao bahati probisvet Baka Prase, koga otac – a pravoslavni sveštenik, brani da je samo jedan lajavi šaljivdžija, kad se sistematski i jednako kontinuirano iživljavao na devojčicom koje sada više nema, ti ljudi itekako imaju moć.

Treba reći da je Nina Stojaković inače politička aktivistkinja gradjanske opozicione stranke, i da ima vidljivost na društvenim mrežama, iako ne preveliku, ali ju je ipak iskoristila da na odgovoran i efikasan način obavesti javnost o svemu. I ne, nije Nina PRVO otišla na Tviter, već se najpre sa sestrom i porodicom uputila u policiju, ohrabrila je da prijavi sve detalje krvničkog prebijanja, pokušaja ubistva davljenjem, psihičke torture i fizičkog šikaniranja, zbog kojeg je nesrećna devojka završila na bolničkom psihijatrijskom lečenju, u očajničkoj borbi da ne odustane od života. Ova druga devojka, Kika, nije u tome uspela.

Porodica i žrtva su, dakle, policiji ponudili dokaze u vidu više svedočenja, posebno lekara-psihijatra, koji je Lidiju svojim očima video u modricama i bio spreman da o tome da iskaz.

Policija, medjutim, nije bila spremna. Prijavu Lidije Stojaković nije prihvatila, nije ni pokušala da sasluša svedoke, čak ni pomenutog lekara, već je isključivo zahtevala materijalne dokaze fizičkog zlostavljanja sad, ovog trenutka. Hiljade i hiljade žena – žrtava nasilja, dobro poznaje nemilosrdnu ravnodušnost sistema: pokaži svežu ranu, krv koja se sliva, nezaraslu brazgotinu i komad otkinutog mesa, pa da razmislimo da li ćemo da ti verujemo, inače se istraga ne pokreće. Rana na duši i tek zarasla oderotina, izbledela modrica i otpala krasta se ne broje, policija ženi poveruje tek kada je u lokvi krvi nadje mrtvu. Jer mi, kao društvo, ženi ne verujemo dokle god je živa.

Nakon ove objave, oglasila se i druga mlada žena, Ivona, takodje nekadašnja partnerka istog čoveka. Njena ispovest u potpunosti potvrdjuje sve pomenute navode, Ivona je i sama, a pre Lidije, prošla potpuno isto: nasilje, zlostavljanje, depresiju i dugogodišnje posledice po mentalno zdravlje, a da, zbog ravnodušnosti policije kojoj je prijavila nasilnika, nije uspela da ga spreči da se, nekažnjen, ustremi na sledeću žrtvu, eto baš Lidiju.

I nije samo policija problem. Svi mediji (osim tabloida) o ovome i dalje ćute, a da se cele pošle noći jedan deo Tvitera očajnički borio da podrži žrtvu. Na tom istom Tviteru su istovremeno su se svi drugi, mnogo uticajni od Nine Stojaković, oglašavali bukvalno o svemu, ali ne i o ovom slučaju.

To što institucije sistema ne reaguju jeste ključni problem, ali nije jedini. Ne reaguju jer ih niko bitan ni ne poziva na odgovornost. Svi ti internet aktivisti, vidjeniji novinari i novinarke, šefovi stranaka i njihove zamenice, šefice njihovih kampanja i ugledne permanentno zgrožene aktivistkinje sa desetinama hiljada pratilaca, celu noć su se vukli po spejsovima – tim beslovesnim internet pričaonicama, diskutujući bukvalno o svemu, samo ne o nasilju koje niko ne kažnjava. Mene je ova priča veoma potresla, u nekom jedva prisebnom stanju, kliktala sam i kliktala, da pronadjem bar jednu jedinu reč. I kada sam, u dva ujutru, začula glas bivšeg predsednika ove države kako UŽIVO iznosi stručnu analizu strukture ličnosti svog samo trenutnog političkog protivnika, dok ga sto ludaka (u koje ubrajam i sebe) u spejsu izvesnog Bore Konja bezrazložno sluša, a da mu na pamet palo nije da prozbori koju o strukturi ličnosti nekažnjenih zlostavljača, postalo mi je sasvim jasno u kakvom jezivom, bezobzirnom, mračnom društvu živimo. I kako su neka Lidija, neka Ivona i neka Kika ostavljene da se same, ako imaju sreće, izbore za sebe.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.