Biljana Srbljanović – Šminkanje u žrtvu

Piše: Biljana Srbljanović

Na toj fotografiji je prikazana mlada žena, sa prilično nevešto našminkanim modricama i ranama na licu, koja tužno gleda u pod dok ispred sebe drži natpis “Rekla sam da ne volim Vučića, ja sam kriva”, što je trebalo da bude aluzija na bezbroj “razloga” kojima društvo opravdava nasilje, a žrtvu ubeđuje da je sama kriva.

Sad, fotografija je do te mere neprimerena, da prosto ne znam odakle da počnem. Najpre samo “šminkanje u žrtvu” je dugo već prepoznato kao neprihvatljiv vid “ilustracije” tekstova o stvarnom nasilju između ostalog i zbog toga što je vodeći problem sa kojim se žene susreću kada pokušaju da prijave nasilje, to što im se ne veruje. Sama je namestila, našminkala modricu, nije to prava rana, gde su joj krasta i krv, samo su neki od komentara okoline (i stvarne, i virtuelne) sa kojima se žrtve susreću, uz stalno sumnjičenje da su rane lažne, a posebno kad su nevidljive.  S druge strane, ranjena žena oseća sram, stidi se svojih pozleda, duboko u sebi bori sa osećajem u koji je društvo utapa – da je možda sama kriva, a istovremeno odbija da se pokaže u tom ranjivom, ogoljenom, pretučenom stanju, i najčešće skriva svoje rane od pogleda svih. Šminkanje u žrtvu zato ne da je nedopustivo, nego vodi novom nasilju i to sada već svako zna.

Međutim, problem sa ovim nerazumnim ispadom narodne poslanice nije čak ni to, stvar je još bednija i još mnogo gora. Natpis koji mlada žena drži, da je nasilje pretrpela zato što je “kritikovala Vučića”, ta besramna eksploatacija žrtve, ta petparačka politizacija strašnih krivičnih dela i masovno rasprostranjenog zločina, je toliko pogrešna, da se načas zaista čini samo kao još jedna epska glupost, jer ne postoji uredno kognitivno razvijena osoba koja može da misli da je to ok.

Međutim, stvari su ipak dublje, bednije i gore. Fotografija koju je poslanica objavila, i od koje se i sama odmah ogradila (našla sam na Fejsbuku, nisam ja, majke mi) je zapravo prostačka fotomontaža slike koja pripada izvesnoj “Akademiji za estetiku i kozmetologiju” i stara je sedam godina. Ta fotografija je bila deo performansa polaznica kurseva za izradu scenske šminke i maske, kojim su se priključile borbi protiv nasilja nad ženama, onako kako su umele. Natpis koji mlada žena na toj slici drži, naravno da ne pominje Vučića,  na njemu je prava poruka ženama da ne postoji “razlog” koji pravda nasilje i to je sve. Sad, kako je došlo do toga da jedna škola šminkanja  bolje, tačnije, plemenitije zna da uputi pravu podršku žrtvama, za razliku ne samo od ove narodne poslanice, već cele njene fantomske organizacije “Ženska mreža”, kao i koaliciono-partnerske “kampanje”, koja stoji iza ove bljuvotine, ja ne umem da objasnim.

Primećujete da uporno izbegavam da navedem ime dotične poslanice, jer ne bih da joj crtam metu, pa da se na nju sruči onlajn buling, uvrede i šikaniranje na internetu. Osim toga, kao što sam već rekla, poslanica govori u ime partijske organizacije, koja naravno ne samo da zapravo uopšte ne postoji, već ih u Narodnoj stranci čak i mrzi da kakvim takvim objavama i simulacijom rada, lažiraju njihovo delovanje. Ta “Ženska mreža” deluje putem sporadičnih objava, a kako su uspele da čak i u tim retkim oglašavanjima istaknu da “I jači pol trpi šikaniranje i uvrede od partnera (misli se na partnerku)”, takođe ne znam da objasnim.

Uhvaćena u bizarnoj grešci, poslanica ipak nije pristala da se povuče, sasluša, nauči nešto, eventualno izvini i proba da popravi stvar. Naprotiv, a kako je i uobičajeno u našem političkom životu, ona je nagazila još žešće na svoj šokantno glupi koncept: fotomontažom je u natpisu reč “Vučić” zamenila rečima “svekrva” i “sarma”, ponavljajući uvredu na uvredu svake istinske žrtve. U međuvremenu, koaliciona organizacija koja se, hau bizar, isto zove “Ženska mreža” ali stranke SSP, nije se ogradila od njenog ispada. Nakon svega, poslanica je izjavila da je njena objava bila samo jedan socijalni eksperiment, koji je pokazao da je žrtva u stvari – ona. Ne bih se začudila da se poslanica, kol’ko večeras, našminka u žrtvu, našara karminom i teget senkom po licu, i slika držeći natpis: “Rekla sam da podržavam žene, ja sam kriva” i tako zaokruži svoj neodgovoran, a nekažnjen ispad.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.