Biljana Srbljanović – Put slave

Piše: Biljana Srbljanović

Suština je da je bio zadovoljan, smatra da je dobro zarađivao radom u perionici, mogao je za 10 minuta da pobegne samo da je hteo, pobegao bi da je kazna bila veća, a ne 5 godina (smanjeno na 4). Iz zatvora je izašao sa ušteđevinom od dve hiljade evra, a da nije sâm plaćao svoje lekove, jer „švajcarski klošari“ nisu hteli, izašao bi čak sa četiri. Hiljade evra.

Ovaj čovek poznat je javnosti samo na osnovu kriminala, a sada i zbog sistematskog, gnusnog, psihičkog, verbalnog, na ivici fizičkog, nasilja prema svojoj ženi.

Uprkos tome, on je uporno u medijima predstavljan u sklopu narativa o „žestokim momcima“, „legendama asfalta“, ikonama „brzih devedesetih“, kao ugledan čovek koji je uspešnu karijeru herojski napravio hrabrim delima koja su, samo sticajem nesretnih okolnosti, eto slučajno, bila s one strane zakona.

Zadrugu ne gledam ni ja, kao ni vi, ona i nije namenjena meni. To ne znači da je drugi ne vide. Ne mogu da ulazim ovde u banalnu raspravu oko rijaliti formata, hoću da skrenem pažnju na nešto drugo. Svi mediji decenijama udruženo, a za novac, stvaraju sliku mitskog  poželjnog muškarca-kriminalca, koji je najnormalniji učesnik u javnosti. Njihova krivična dela su ili minimizovana, a istovremeno i glorifikovana (gnusoba zločina se umanjuje, a hiperbolisano veliča navodna lukavost, mudrost, hrabrost i spremnost na rizik kriminalaca).

Tako je i u ovom slučaju.

Pošto je ozbiljnim medijima ispod časti da se bave detaljima, mene nije mrzelo da istražim lik i delo ove medijske figure, koja se uporno nameće kao arhetipski simbol muškog uspeha.

Istina je ipak drugačija.

Svoje prvo ubistvo, Zvezdan Slavnić je izvršio sa samo dvadeset i jednom godinom. U noćnom klubu je sa umišljajem pucao u mladića koji se samo zatekao tu, sa lica mesta pobegao, pa se sakrio „kod druga“ i tamo nesmetano boravio pune dve nedelje. Kada je njegova žrtva, nakon dvanaest dana borbe u bolnici, ipak izdahnula, Slavnić je konačno nađen i uhapšen.

Osuđen je na nepunih deset godina zatvora, ali obzirom da je u trenutku izvršenja ovog teškog krivičnog dela imao manje od 23 godine, poslat je na izdržavanje kazne u Kazneno popravni zavod „Valjevo“, ustanovu za maloletnike.

Njegova „robija“ zbog koje ga mediji i preziru, a veoma veliki deo javnosti uvažava, kao da je to visoko postignuće i pitanje časti, bila je neverovatno nepravedno lagodna. Slavnić je, kao mlađi punoletnik, kaznu izdržavao u uslovima namenjenim deci: spavaonice se ne zaključavaju, štićenici imaju neprestan slobodan pristup „dnevnom boravku“ – nekoj vrsti TV sale sa svim pogodnostima, daleko od surovog života u opštoj zatvorskoj populaciji, sa pravom na jednonedeljni slobodan izlazak, izlazak u višednevnu posetu porodici vikendima i praznicima, nepraćen neograničen odlazak kod lekara van Zavoda, NAGRADNIH sedam dana slobodnog izlaska i putovanja (doduše, samo u zemlji) i godišnji odmor od petnaest dana da ga provodi gde hoće i kako hoće.

Ovo poslednje, Slavnić je tako i shvatio. Nakon nepune četiri godine izdržavanja kazne, došao je na dvonedeljni odmor u Beograd i odmah pretukao vlasnika restorana besan što mu nije rezervisan sto. Njegova nevina žrtva je mrtva u grobu, a zločinac slobodan šamara ugostitelja, pa beži, po svom običaju. Interventna ga ovog puta stiže iste noći, presreće u očevom automobilu marke „Pontijak“ u kome pronalazi i pištolj sa šest metaka u nelegalnom posedu, za koji odgovornost u dogovoru preuzima prijatelj, koji tim povodom dobija krivičnu, a Slavnić samo prekršajnu prijavu. Ni za ovo delo Slavnić ne prihvata krivicu, novine beleže da je bahato tvrdio kako je samo porazgovarao sa čovekom i ukazao mu da nije lepo što mu nije sačuvao prazan sto, ali se u njegovim privilegijama ništa ne menja – najnormalnije završava odmor, nakon koga se vraća na nastavak kazne, neoštećenih privilegija.

Slavnić je, naime, kao jedan od „viđenijih“ povlašćenih štićenika KPZ „Valjevo“, uz sina Vlade Trefa, osuđenog za oružanu pljačku više miliona nikad pronađenih maraka, prilikom koje je ubijeno dvoje nevinih ljudi, imao zapanjujuće pogodnosti. Kako je „Vreme“ u to doba izveštavao, ova dva mlada kriminalca uživala su neskrivenu naklonost upravnika (o kojoj je, s ponosom, direktno govorio za ovaj list), imali sve privilegije, posebne uslove i odvojene prostorije specijalno opremljene samo za njih. O tome najbolje svedoči pismo u kom se Tref junior tada hvalio uslovima života u zatvoru, u kome piše:

„Druže, kod mene ima dosta novoga, napravio sam jedan opasan prostor, sredio sam ga skroz, znači, imam TV, video, stub, satelit, soni, plej-stejšn, kompjuter, trpezariju, trosed, dvosed, fotelju, akvarijum, ma bukvalno sve“. Interesantno je reći da je drug, kome je pismo upućeno, takođe u tom trenutku bio u zatvoru, samo pravom.

Pored ovih privilegija, „Vreme“ je zabeležilo da su obojica, a posebno Zvezdan (zbog urođene srčane mane) upravnikovom odlukom imali potpunu poštedu od rada, a zatim i  pravo na svakodnevnu posetu, boravak u zasebnim prostorijama (radnim danom do 23 sata, a vikendom do dva ujutru). Obojica su bili pošteđeni svih dužnosti, uključujući i redarske – imali su svoje „zamenike“ koji su ih obavljali umesto njih, a Slavnić je zvanično bio raspoređen na dužnost NA RAZGLASU, koji uz to NIJE NI RADIO. Za mene je najupečatljiviji detalj da je Zvezdan Slavnić, na sopstveni zahtev, u zatvoru držao akvarijum.

Pravi akvarijum, sa ribicama.

Tako je izgledao postupak izvršenja kazne zatvora za teško ubistvo čoveka.

Slavnić je odlukom o amnestiji, na slobodu pušten nakon osam godina, u društvo vraćen ni rehabilitovan ni resocijalizovan. Naravno, ubrzo je ponovo uhapšen, ovog puta za organizovanu prodaju heroina. Osuđen je na dve godine i osam meseci sada „pravog“ zatvora, ali je i tu pomilovan: izdržao je samo dve trećine kazne. O tom boravku u, kako mediji i publika rijalitija ponavljaju njegov izraz – „koledžu“, nema mnogo informacija, ali se zato njegovo životno opredeljenje potvrđuje veoma brzo nakon i tog izlaska.

Više puta je privođen, a najupečljativiji je događaj kojim se glasno hvali i predstavlja kao  „hrabri“ napad na četiri policajca. On sam, njih četvorica, kult ličnosti ogrezlog kriminalca se u medijima gradi potpuno nesankcionisano.

Istina je malo drugačija: policijska patrola je jedne večeri došla na vrata stana njegove partnerke, zbog pritužbi komšinice na ponašanje njihovog psa u zajedničkom dvorištu. Partnerka (a sadašnja učesnica Zadruge, o čemu nešto kasnije) vrata je otvorila besna, opsovala patrolu, odbila da svog buldoga stavi na povodac i da im pokaže ličnu kartu. Na policajce je onda, iz ženinog stana, iz pozadine, Slavnić počeo da urla, da vređa komšinicu kojoj smeta kuče i da im ponosno objašnjava svoju kriminalnu veličinu rečima: „Šta ti hoćeš, pi.ko jedna? Ne znate s kim imate posla. Ja sam deset godina robijao. J..aću vam mater svoj četvorici!“.

Mater im nije jebao. Slavnić i partnerka su privedeni, pas je ostao kući sam sa njenom maloletnom decom. Ona je zatim puštena, a protiv Slavnića je podignuta optužnica za ometanje službenog lica, krivično delo za koje je zaprećena kazna od 6 meseci do 2 godine zatvora. Dalji tok ni ovog postupka se ne zna, ali obzirom da za to nije „robijao“, pretpostavlja se da je i ova stvar oproštena.

Nedugo zatim, Zvezdan Slavnić vrši krivično delo oružane pljačke u Švajcarskoj, za koje odmah biva uhapšen. Mediji ovaj slučaj predstavljaju u okviru mitske priče o srpskim Pink Panterima, „uvaženim“ kriminalcima koji kradu samo najfinije blago. Istina je drugačija – Slavnić je opet uzeo pištolj, navukao žensku čarapu na glavu i upao u zlataru gde, pukom srećom, nije ubio nikog. Odmah je uhvaćen, a za to delo dobija 5 i po godina zatvora, pa zbog dobrog vladanja u švajcarskom „koledžu“, pušten je nakon izdržane četiri.

Posle toga je došao u Zadrugu, u kojoj vrši svakodnevno nasilje i zlostavljanje one iste vanbračne supruge. U njoj ga svi, uključujući i nju, uporno, sa strahopoštovanjem, na sva usta hvale, govore o njegovom „uličnom ugledu“, „imenu koje je stvorio“, „legendi“, „lozi koju mora nastaviti“, životnom postignuću uprkos zloj sudbini koja ga nije štedela.

Istina je da je u pitanju jedan potpuno poražen, siromašan, neintegrisan čovek bez budućnosti, koji živi od zatvora do zatvora u tuđoj kući, tuđim parama, nesposoban na život u normalnom društvu. On je neobrazovan, neiteligentnan, neintegrisan surovi kriminalac bez trunke savesti, bez ikakve društvene svesti, koji zbog privilegija i bolesnog kulta ličnosti kriminalca, koji ova javnost uporno neguje, nikada nije socijalizovan, već je uporni povratnik u zločin, potpuno nerazvijenog etičkog sistema i strukture ličnosti, koga predstavljaju kao „legendu“ i preporučuju za idola.

Njegovo iživljavanje nad ženom traje danima, a za to „pristojna“ Srbija nema interesa. Zadruga im je ispod časti, krivica je samo na Pinku i Mitroviću koji ga drži tamo, iako je više puta rečeno da to isto godinama radi i kod kuće, bez kamera.

Kriva je žena koja mu se vraća, koja ga pravda, koja se „ponižava, a gledaju je deca i majka“, kao da nju treba da je sramota što je žrtva i kao da je njena odgovornost što je, kao i hiljade drugih, toliko surovo manipulisana i tako psihički slomljena, da nije svesna da je meta sistematskog okrutnog nasilja.

Tako je i za njegovo prvo ubistvo uporno krivica sa ubice svaljivana na žene: prvo na Kseniju Pajčin (koja nema apsolutno nikakve veze s tim, a čije se svirepo ubistvo uporno romantizuje i predstavlja kao „tragedija“ i ultimativni čin ljubavi), a zatim i na drugu lepu i popularnu glumicu (neću joj navoditi ime, da ne perpetuiram laž), koju u medijima Zvezdanov otac žigoše kao „kurvu“ što je „nedolično igrala“, pa je njenu čast metkom u slučajno zatečenog mladića, njegov sin „morao da brani“.

U međuvremenu, ova moralno zapuštena, duboko antisocijalna nestruktuirana ličnost, čija se delinkvencija od rane mladosti ohrabruje, odobrava, nagrađuje i slavi, samo što nije ponovila zločin. Za koji će opet biti kriv neko drugi.