Biljana Srbljanović – Pravda za Ivermektin

Piše: Biljana Srbljanović

Kao i sve napuštene i izmučene životinje, Luna je, ispostavilo se, imala više udruženih bolesti, medju kojima i srčanog crva, parazita koji pse najčešće ubija. Sa prijateljima Lunu lečimo sve ovo vreme, izmedju ostalog i injekcijama Ivermektina svake druge nedelje, upravo zbog srčanog crva. Upornost i snaga leka su pobedili i Luna je sada veselo i gotovo potpuno zdravo kuče, ima divan dom kod naših prijatelja, mada spasonosne injekcije i dalje prima.

Prethodnog psa kog smo udomili, Šabana, našli smo u još strašnijem stanju. On je isto imao udružene bolesti, od kojih smo se, u jednom trenutku, i mi u kući malo išugavili, pa nam je doktor prepisao “ljudski” Ivermectin. Onda je, srećom, sve ispalo u redu i Šaban je izlečen i ima 300 kila i ostao je kod nas. Priča, dakle, ima srećan kraj, Šaban i Luna su skroz ok, kao i naši ostali psi, plus niko od ukućana nije šugav. Hoću da kažem, odlično znam sve veoma važne dobre strane ovog leka, i za ljudsku i za veterinarsku upotrebu, ali isključivo i samo za precizno definisane bolesti i u strogo kontrolisanim dozama. Protiv Ivermektina nemam stvarno ništa, ne kažem da je pasta za konja (mada je i to), znam da se daje i ljudima (u potpuno drugačijim dozama i isključivo prečiščen za humanu upotrebu), svaka čast Nobelovcima što su ga izmislili, živeo nam Ivermektin hiljadu godina, sve mu najbolje želim. Ipak i nažalost, Ivermektin, za sada, ne leči Kovid. I da bi ga možda lečio, mora da stigne do mesta infekcije, a to je, nažalost, još uvek fizički nemoguće. Šta da vam kažem, eureka: creva nisu pluća. Znam, i meni je žao.

Cela histerija oko vajber grupa, licenciranih lekara: ginekologa, psihijatara, pijanih dečijih pulmologa, ali i lažnih doktora, a u stvari psihologa, travara, prodavaca magle i sokova za autoimune bolesti, pa onda pre svega političara, estradnih ličnosti i paranormalnih televizijskih pojava, više nije šala. Ne razumem da li mi nemamo zakon koji bi te ljude sprečio u vršenju krivičnih dela ugrožavanja javnog zdravlja, ili ih imamo, ali ih ne primenjujemo. To što što će “narod” da glasa za one koji podržavaju najpodmuklije šarlatane, koji kapitalizuju (i u novcu i u političkoj podršci) što običan svet ne razume da su tragične žrtve organizovanog propagandnog rata, nego veruju da “misle svojom glavom”, rizik je koju vlast mora da preuzme. Na to onda imamo jedno mutavo nesukobljavanje, nemuštu lažnu kolegijalnost medju lekarima i u samoj naučnoj zajednici, jedno nezameranja u okviru esnafa, što je dodatni i krajnji poraz.

I ne, nije “svuda” tako. Kada je prva velika studija o delotvornosti Ivermektina protiv Covida izašla, cela planeta jeste nasela. Na talasu te histerije bilo je veoma teško proveravati bilo šta, pa je ipak etika u nauci odnela primat. Stručnjaci širom sveta, nezavisni, neplaćeni “peer” recenzetni, angažovali da makar pročitaju studiju petorice do tada apsolutno nepoznatih egipatskih lekara, koji su pokrenuli lažnu veru u spasonosni lek.

Bilo je potrebno samo nedelju dana da se jasno pokaže da je studija plagirana, aljkavo lažirana, da samo ispitivanje nikad nije ni postojalo, a da se njeni autori nisu ni branili, čak su u medjuvremenu potpuno nestali iz javnosti.

Data studija, koja je, dakle, temelj vere u delotvornost Ivermectina protiv Covida, toliko je bizarna, da su njeni autori čitavu arhivu svih podataka prodavali na internetu za 9 dolara. I tu nije kraj, naučnici koji su ipak plaćali egipatskim stručnjacima da bi preuzeli podatke, dobijali su lozinkom zaštićene fajlove, koje nisu mogli da otvore. Ni tu nije kraj, i već postaje sumanuto: neko se onda dosetio da proba šifru “1234” i iz prve uspeo da otvori punu datoteku celokupne slavne “studije”. Sve dalje nije više smešno. Pokazalo se da su podaci nasumično unošeni, da su izmišljani, da se ponavljaju isti nepostojeći pacijenti u pravilnim razmacima, da su ispitivani oni koji su umrli odavno od ko zna čega, da je rezultat menjan brutalnim ukucavanjem u eksel dokument iz 2006. godine (!!!), da datumi vršenja kliničkog ispitivanja čak ni ne postoje (pacijenti su primani 31. juna). Ukratko, sve je bila jedna najobičnija, najprostija, čak ne ni dobro smišljena laž.

Ona je ipak proizvela je zastoj u vakcinaciji, nepoverenje u protokole, vulgarizaciju nauke i što je najvažnije – mnogo mrtvih, koje su nesavesni doktori “lečili” ovim lekom i trajno narušenu reputaciju ovog revolucionarnog leka. Za crva i šugu. Nije malo, je l da?

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.