Biljana Srbljanović – Patike za trčanje

Piše: Biljana Srbljanović

Umesto da sa decom, kučićima, nakindjureni i veseli, prošetamo gradom u znak podrške našim LGBT sugradjanima, da se slikamo za Fejs, grlimo i volimo, s punom svešču da je sve to nedovoljno i da je borba za ljudska prava daleko od pobede, mi danas opet, kao nekad, spremamo komplete za preživljavanje uličnog nasilja. Patike da beziš, kapuljača da štiti glavu od kiše i kiše udaraca, lična karta ako te privedu kao što prete da hoće, pun telefon da bar probaš da snimiš dokaze i minimum keša, ako ti sve pokradu, ko što slobodu hoće da ukradu.

Za ovaj strah, pretnje, nesigurnost, verbalno nasilje i eksploziju govora mržnje, naravno da je najodgovornija vlast. Ne samo po prirodi stvari, po komandnoj odgovornosti, već i zbog toga što je poslednjih nedelja zabranama, igrankom sa pravnim procedurama i zastrašivanjem učesnika da ih niko neće štititi, dovela do toga da nam svima presedne sve. Nije dakle samo u pitanju moguća predaja pred nasilnicima i pokušaj žrtvovanja prava na postojanje žrtvama tog nasilja, već i jedan opšti poraz ljudskosti. To nije došlo iznenada.

Celog leta desničari i estradni političari vode nemilosrdnu kampanju protiv Europrajda i protiv ljudskih prava LGBT osoba. Kampanja je vodjena organizovano, uporno, u tri smene: difamacije, laži, klevetanja i izazivanje moralne panike putem bukvalno svih medija, urodili su plodom. Nosioci ove kampanje nisu iz vlasti, to su parlamentarne stranke, sa koalicionim potencijalom takvim da niko reč da im kaže. Mesecima ta “opozicija” gostuje po televizijama – i režimskim i “nezavisnim” – i laže. Pričaju Prajd košta 40 miliona evra “srpskih para”, lažu da su homoseksualci bolesni i da šire bolesti (majmunske boginje), lažu da je u pitanju intervencija Zapada i da je opasnost za “našu decu”, a demokratska javnost ćuti. Omerta opozicije, nema istrčavanja, pakt o nenapadanju, pusti, gledaj svoja posla, nek se “pederi” sami brane, ionako je u pitanju “Vućićev Prajd”.

Jer, baš tako mesecima ti politički padavičari dodatno grade netrpeljivost prema Europrajdu, pričom kako je to režimska stvar. A u svetu binarnih opozicija našeg predmodernog društva, nema ništa gore, stvari se mere isključivo tako: za ili protiv Vučića. Srpskom gradjaninu željnom demokratije, draži je i poslednji homofob iz Dveri, samo ako je protiv vlasti, sve ostalo je manje važno, posle ćemo videti, to su sitne razlike medju nama.

A onda je Vučić iznenada istupio protiv šetnju i stvar je postala manje jasna. Glavice uglednih političkih figura počele su oprezno da izranjaju: svi koji su ćutali ili se podsmevali, svi koji su jatakovali desničare iz svojih redova koji se otvoreno bore protiv ljudskih prava, sad su odjednom zajašili Prajd. Od Vučićeve manifestacije, Nedelja ponosa je odjednom postala “opoziciona”, al ne baš skroz, ali donekle, ali ne skroz, ali ipak donekle. “Nisam mislio da izlazim u šetnju, ali sad hoću u inat režimu” odjednom je postao prihvatljiv stav. Relativizatorski diskurs nedoraslih političara koji ćute na nasilnike u svojim redovima, jer ih zapravo zabole za Prajd, to im je samo moneta za dnevno potkusurivanje, odvratan je koliko i zabrana. Poštenije bi bilo da kažu šta misle: “a i ti pederi, brate, polako, nisu baš toliko važni, ima mnogo većih ciljeva pre nego što stignemo do njih”, kad je potpuno jasno da je tako. Samo, nije Vučić na vlasti deceniju što ne zna s kim ima posla, tako je celu nedelju zadavao ton za igru. Jedan dan zabrani šetnju, drugi dan osudi litije i Patrijarha i gradjanskoj Srbiji se razveže mozak. Šetnja je čas pitanje opstanka, pa je onda ipak režimska podmetačina. Čas idemo svi, pa onda ipak ne idemo ako Vučić ipak dozvoli da se održi.

Ta groznica traje danima, a iz sata u sat postaje sve jasnije da u ovoj zemlji ne postoji politički saveznik prava na Prajd. I gore od toga, celokupni politički establišment zapravo NE ŽELI PRAJD. Vlast ne želi jer ne želi, ali opozicija ne želi još više. Jer, ako se zabrana povuče, to je poen za režim, u suprotnom, ako zabrana ostane ili još bolje, ako se Prajd uopšte ne održi, onda je to dokaz da je opozicija u pravu kad kaze da smo na dnu. Ja se slažem da bi to bio dokaz, ali mu se ne radujem i ne nadam. Naprotiv. LGBT prava nisu usputna stanica, kolateralna šteta, paravan za borbu za nešto drugo. Ona su cilj za sebe, uzvišen i plemenit, vredan i današnje borbe. Držite nam pesnice, odoh Prajd.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.