Biljana Srbljanović – Nula koma nula dva

Piše: Biljana Srbljanović

Nije bilo teško, naprotiv, brzo sam shvatila da je upravo obrnuto i da je dovoljno da samo prestanem da se silim da klikćem na sadržaje društvenih mreža (uglavnom na Tviteru), promovisane internet vesti i pratim neprekidnu reku skandalčića koji samo zamenjuju jedan drugi, bez ikakvog reda, uzroka i posledica. Jednostavno, živela sam kao velika većina normalnog sveta, kojima moraš da objašnjavaš zašto nešto “trenduje” i o čemu govoriš, kad pričaš o web sadržaju o kom imaš iluziju da je neopisivo velikih razmera. U tom mom interegnumu, vlada Srbije se posvadjala sa Tviterom, domaći mediji se naljutili na ovu platformu, zbog dodele oznake da saradjuju sa državom, što, iako se arbitrarno dodeljuje (ne i za medije koji se finansiraju od fondova nekih drugih država) ne vidim zašto im smeta i šta menja suštinski? Drugim rečima, ako ih je blam da saradjuju, onda nek ne saradjuju i bujrum.

Jedno od poslednjih istraživanja kaže da samo jedan u pet Amerikanaca uopšte koristi Tviter. Od tih dvadesetak posto, u koje ulaze i tinejdžeri, a redje i deca (uglavnom gejmeri), prosečan američki tviteraš objavi tvit tek jedan do dva puta mesečno. Istraživanje dalje kaže da ti korisnici većinski tvituju o sportu, muzici, modi, fitnesu, “uradi sam” trikovima, o zdravlju, kuvanju, te promovišu svoje male ili velike biznise. Čak osamdeset posto od svih američkih tvitova dolazi od samo deset posto korisnika, što nas svodi na samo 0.02 procenata opšte populacije jedne od najuticajnijih zemalja sveta. Samo nula zarez nula dva, a kod nas, iako nema temeljnih istraživanja, taj procenat je još mnogo, mnogo manji.

Pa zašto onda imamo utisak da se svet vrti oko ove platforme? Jedan od razloga je, svakako, činjenica da se u tih desetak posto, barem u Americi, nalaze svi uticajni ljudi iz medija, politike, društvenog aktivizma, neka vrsta destilata elite koja diktira javno mnjenje. Naravno, i zbog miliona pratilaca, koji, kao ja, samo čitaju, a ništa ne pišu, glasovi sa ove mreže su amplifikovani do globalnih razmera i mi, obični ljudi postajemo time aktivni tvorci te dimne zavese, iza koje nema ničeg, osim ogromnog profita kompanije čija je trenutno zvanična vrednost čak 35 milijardi dolara.

U slučaju srpskog tvitera, kao i u svemu drugom (kakva smo mi Amerika, takav nam je i domet), kao što rekoh, nema mnogo zvaničnih brojki, ali je i na prvi pogled jasno da samo par hiljada najaktivnijih Tviteraša pišu i objavljuju dnevno, te da medju njima većina  bira da ostane anonimni. Oni smisle neki šaljiv nadimak, objavljuju pod tim imenom, koje zatim postaje označilac jedne javne persone koja ne samo da uopšte ne postoji, nego i radi za džabe. Jer, uticaj tih skroz izmišljenih karaktera zahteva mnogo napora i veliku aktivnost, a paradoksalno se uopšte ne prevodi ni u kakvu korist za ljude koji sate i dane vise na internetu. Drugim rečima, oni prave profit i korist eventualno za nekog drugog, a sami od svega, osim pokidanih živaca, potrošenog vremena i atrofiranog osećaja za pravi aktivizam, dobijaju samo jedan hipertrofirani osećaj uticaja i moći, podilaženjem onog najjadnijeg u nama – ličnoj sujeti i varljivom osećanju slave. Političari na domaćem Tviteru osim retkih, nisu pronašli način da svoje prisustvo prevedu u konkretne procente podrške ili glasove na izborima. Nije se rodio još taj Tramp, koji je vladao svetom pune 4 godine i umalo razorio Ameriku, isključivo iz mraka svoje nemoralne svesti, iz koje je ispaljivao populističke gluposti, a svet ih, kao hipnotisan, uzimao za ozbiljno. Najveći cinizam je upravo u činjenici da su ga milijarderi-vlasnici Tvitera sa ove platforme oterali tek kada je prestao da im donosi ozbiljan profit, i još uspeli da nas ubede da su time napravili herojski čin. Naši uticajni tviteraši, čak ni javne ličnosti ili političari koje pišu pod svojim imenom, ne samo da tu Trampovu prevaru ne mogu da ponove, nego ni ne shvataju to se tako nešto ne može ponoviti.

Kad sam se konačno jedva naterala da se, kao i svi koji objavljuju tekstove u javnosti, ipak vratim da pratim sadržaj ove mreže, k’o da nigde nisam ni bila. U Srbiji vreme stoji: svadjaju se vakseri i anti-vakseri, vredjaju političari sa ove ili one strane vlasti, bistri se američka politika o kojoj niko u stvari ne zna baš ništa, vode bizarne polemike oko toga da li su Talibani dobri ili loši (?!?!?), “diše se za vratom” Vučiću, ležeči vodi “ekološki ustanak”, psuje se oko Srebrenice, Jasenovca, ženskih prava, ćirilice, Novaka Djokovića, Djilasa, Vesića i to bi bilo to. Da li to diktira naše javno mnjenje – apsolutno da. Da li se to na bilo koji način prenosi na realan život ili glasove na izborima – možda. Ali samo onih nula zarez nula dva posto. Mislite o tome.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.