Biljana Srbljanović – Nezadrživi uspon jednog sekretara

Piše: Biljana Srbljanović

U tom trenutku se državni sekretar Arno predstavljao sasvim drugim prezimenom (Borella), nikada nije objašnjeno zašto, ali to je mali detalj u gustom tkanju neočekivane biografije ovog funkcionera koji se, za 15 godina, sasvim logično vinuo u vrh srpske politike.

Tačno godinu dana posle onog šlepera seknd hend stvari, suosnivač humanitarne organizacije, brat Bertran, prvi put je uhapšen u Francuskoj i osudjen za učestvovanje u brutalnom prebijanju mladog Somalijca u Nici. Jadničak se, kad je stradao, slučajno zatekao na ulici u blizini skupa ekstremne desničarske organizacije “Omladina Identitaraca”, kojoj su oba brata pripadala. Brat Bertran je čak i dobro prošao, jer su ostali iz bande saučesnika (svi naoružani pendrecima, bokserima i gvozdenim psećim povocima kojim su tukli Afrikanca zato što je Afrikanac), osudjeni na teže zatvorske kazne. Suosnivač “Solidarnosti za Kosovo” je samo morao da plati hiljadu evra, što je shvatio kao ohrabrenje, jer se od tada, sa bratom Arnoom, češće pojavljuje kao aktivni učesnik političkih skupova pomenute organizacije, inače “previše desne” čak i za ozloglašenu Marin Lepen.

Sekretar Arno je, kako je sam govorio, bio rodjeni aktivista. Još kao gimnazijalac je raznosio letke i materijale protiv afričkih emigranata i izgradnje džamija u Francuskoj, sa punoletstvom je napredovao do pozicije jednog od prominentnih lidera “Identitaraca”, aktivan i u političkom i u bukvalnom smislu. Tako su na internetu još uvek dostupni snimci na kojima se sekretar Arno jasno vidi i čuje kako, kao vodja treninga u kampu za omladinu, izdaje borbene komande i uči polaznike letnje škole da se tuku, što im je, prema izjavi samih učesnika, bilo neophodno da bi se odbranili od “dolazeće invazije Afrikanaca” na njih, “mlade pripadnike bele rase Evrope”.

Gujon je, osim rada na fizičkoj spremi svojih sledbenika, pažnju posvećivao i političkim porukama, na pomenutim dostupnim snimcima, pojavljuje se kao govornik na skupovima na jugu Francuske, poznatijim kao “marševi svinja”, koji su se obično završavali tako što su okupljeni, lica skrivenih iza besplatno podeljenih maski koje predstavljaju svinjske glave, upadali u halal prodavnice i restorane brze hrane, pretili prisutnima, lomili inventar i razbacivali prehrambene artikle namenjene muslimanima. Paralelno sa tom vrstom aktivizma, humanitarni rad braće Gujon u našem regionu se nastavljao, šleperi garderobe i hrane transportovani su na Kosovo, namenjeni, kako su isticali, hrišćanima nastanjenim na teritoriji sa inače većinskim muslimanskim življem.

Ali, nije sve ostajalo na slanini i gaćama, sekretar Gujon je želeo i mogao mnogo više. Zato se i kandidovao za predsednika Francuske, kao predstavnik upravo “Identitaraca”, u stvari – pokušao je da se kandiduje, ali nije uspeo da skupi dovoljno potpisa, jer je organizacija kojoj je pripadao postala previše ozloglašena od kako je jedan njen prominentni predstavnik bio uhapšen zbog pokušaja atentata na tadašnjeg predsednika Širaka. Na konferenciji za štampu na kojoj je najavio kandidaturu, kao i na skupovima “Identitaraca” Gujon je pominjao Kosovo, govorio kako su mu preci stradali baš tamo u “borbi protiv muslimana”, te kako je njegova “prva zastava – bela boja moje kože”. Ima ljudi koji misle da se time sekretar Arno otvoreno deklarisao kao rasista, beli suprematista i na neki način deo narastajuće globalne mreže organizacija i pojedinaca koji sve češće stoje iza terorističkih napada posebno u demokratskim društvima. Jedan od takvih je upravo i kolega Brejvik, poštovalac lika i dela Karadžića i Miloševića, a koji je vodjen istom rasističkom ideologijom ubio osamdesetoro nevine dece baš, zamislite, u letnjem kampu, ali u kom se nisu učile borbene aktivnosti, već naivno pričalo o miru u svetu.

Ne znam šta da kažem. Gujon nije Danijel Šifer, čiji je najveći greh šaniranje robe po buticima. Nije ni Limonov, jer je Edička, pre pucanja na Sarajevo, ipak nekad davno bio pisac. Nije ni Handke, jer potonjeg stvarno ni ja ne mogu da zamislim kako seje rasističku mržnju. Nije samo još jedan u nizu “stranaca” što su se okoristili o nas. Toliko je gore, da više ni nema pravih reči kojim bih mogla da objasnim ovaj nezadrživ uspon sektetara Arnoa.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.