Biljana Srbljanović – Mislite ili znate

Piše: Biljana Srbljanović

Na netu ima i filmskih inserata, na kojima se vidi prepuna sala strogih državnih istražitelja, novinara i publike opsednute propagandnom paranojom, ali se na njima ne vidi i pre svega ne čuje sve. Breht je bio jedan od 17 pisaca Holivuda, optuženim za komunističku aktivnost, i jedini medju njima koji je uopšte pristao da odgovara na pitanja ove komisije, kao preteču ozloglašenog Makartijevog lova na “pro-ruske” veštice u kulturi, umetnosti, nauci i čitavnom društvu.

Brehtov glas je nesiguran, njegov nemački akcenat izraženiji nego obično, on ipak mirno pokušava da izrazi poštovanje čak i za to nepravedno isledjivanje, jer je, kako kaže, “U Americi samo gost”.

Gost je pobegao iz Hitlerove Nemačke, taj običan gost je veliki pesnik, umetnik najvišeg ranga, koji je porazu fašizma tog trenutka doprineo sigurno više nego bilo ko u sali.

Ipak je primoran, da pred besnom publikom odgovara na sumanuta pitanja o svojim pesmama, o tome šta znače, braneći se da nisu “neamerička aktivnost”.

U jednom trenutku stvar postaje vrhunac apsurda.

Glavni istražitelj, u uskomešanoj sali, Brehtu strogim glasom po ko zna koji put postavi isto pitanje:

“Gospodine Breht (uz naglašeno američko “r”) da li ste, i da li ste ikada bili član Komunističke partije?”

Pesnik odgovori: “Mislim da nisam.”

Istražitelj povisi ton: “Mislite ili znate“,

Breht na to kaže: “Mislim da znam”.

Sala prasne u smeh, i mi sa njom, zadivljeni Brehtovom hrabrošću, inteligencijom i cinizmom.

A, u stvari, ništa nije smešno. U tih nekoliko dana, samo u Holivuda je desetak pisaca osudjeno zbog delikta misli, ukinuto im je pravo na rad, otpušteni su, poništeni, poniženi i napušteni. Znatan broj drugih umetnika se, kao Čarli Čaplin ili Orson Vels, da bi izbegli istu sudbinu, samostalno povukao i nestao iz javnosti.

Ovo nije bila ona “obična” cenzura, radilo se o potpunom poništavanju i ukidanju ličnosti njihovim izopštavanjem iz celokupnog društvenog sistema – oni su gubili ugovore, zaposlenja, pravo na rad, poslednično i kukavički i dotadašnje kolege, prijatelje čak i porodice.

Decenije su prošle dok se ova mrlja na savesti “najdemokratskijeg od svih svetova” nije samo donekle priznala, reklo bi se taman da vreme, da se tri četvrt veka kasnije, ponovi, u diskretnijoj izvedbi, a istih posledica.

U toku zločinačkog napada Putina na Ukrajinu, krvave agresije nesagledivih posledica i pokušaja okupacije tudje teritorije, ubijanja civila, uništavanja svega pred sobom, za sada jedini efikasan i dobro organizovan odgovor “Zapadnog sveta” je otpuštanje i odstranjivajne ruskih umetnika, naučnika i sportista. Mi to poznajemo, prošli smo nešto vrlo slično u vidu kulturnih, sportskih i naučnih sankcija zvanično izglasanih u Ujedinjenim nacijama i 1992. i 98., a činjenica da smo zaboravili da je za njih oba puta glasala eto baš i Rusija, to je posebno prokletstvo ovog društva.

Iako se ovog puta UN uzdržala da baš zvanično kanseluje hokejaše i astrofizičare, sankcije ipak itekako postoje. Mora se znati da ti sada prokazani ljudi, ne samo da nikako nisu odgovorni za rat, nego nikada nisu ni rekli da ga podržavaju.

Samo nisu rekli da ga ne podržavaju. Nisu se izjasnili javno, prozvani da odgovore na sumanute optužbe i da se, pred sudom javnosti, dokažu da nisu zlikovci.

Nije dakle, u pitanju, nešto što su rekli, već šta nisu rekli, to što nisu osudili diktatora zemlje iz koje dolaze, u kojoj i dalje imaju porodice, prijatelje, kolege, sugradjane koji bi, zbog traženih reči, mogli ozbiljno da trpe.

Još gore, mnogi medju njima, kao diva Ana Netrebko, čak i jeste javno osudila rat, pozvala na mir i rekla da joj stradanje Ukrajinaca srce slama. Ali nije imenovala Putina direktno i to je koštalo karijere i celokupnog umetničkog života.

Primoravati ljude da verbalno, bez ikakvog stvarnog značaja, javno opravdaju svoje postojanje tako što će direktno govoriti o opasnom, krvoločnom diktatoru, koji gazi i samo krhko demokratsko društvo Rusiji, hapsi umetnike i intelektualce koji mu se protive ili ih primorava da iz zemlje beže preko noći, liči na lov na veštice iz pedesetih.

Najtužnije od svega je to što ta propagandna histerija ljudima u Ukrajini ne znači ništa. Ni jedno dete manje neće stradati, pod kišom ruskih granata po civilnom koridoru, ni jedna stambena zgrada manje, neće biti sravnjena sa zemljom. Neće trudnice u Marijupoljskom porodilištu da zaborave svoje stradanje, zato što švajcarska gospoda neće slušati Turandota iz ruskih pluća. Svet nije postao bolje mesto ukidanjem Brehta. Mislim da znam.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.