Biljana Srbljanović – Idemo dalje

Piše: Biljana Srbljanović

Tada počnu da se redjaju psiholozi, sociolozi, socijalni radnici, zabrinuti mislioci opšte prakse, da se i oni učeno ugrade u temu. U takvim prilikama, čak i da kad bi imalo nešto da se čuje i sazna, uobičajena forma davljenja po TV pričaonicama više ne dopire ni do koga. A kad stvar sa privatnih medija konačno stigne i do RTS-a, možemo biti sigurni da se ista ona svetina, koja je do juče bila spremna da sa motkama krene u Trstenik (narodni poslanik Siniša Kovačević je na slično i pozivao), uopšte više ne seća šta ono beše bilo?

Baš takva je bila prošlonedeljnja RTS emisija uopštene teme “O nasilju u školama”, koju sam verovatno gledala samo ja. Taj program nam je pokazao bukvalno sve suštinske probleme nefunkcionalnog sistema i pogleda na obrazovanje i vaspitanje dece. Gosti su bili uobičajeni: jedna žena iz ministarstva, jedan direktor elitne gimnazije, jedan psiholog (profesor na Filozofskom) i jedna predstavnica sindikata. I ni jedno dete.

Ni jedan učenik, djak, bilo koji predstavnik čitave jedne populacije o kojoj se ovde govori i o čijoj se sudbini raspravlja. Istina, medju gostima nije bilo ni aktivnih školskih nastavnika (direktor je direktor, a sindikaliskinja je i školski pedagog), tako da ni u tom pogledu nije ništa bolje, ali ipak se pitam: kako to da za sve ove nedelje javnog raspravljanja o nasilju medju učenicima, nikome nije palo na pamet da pozove jedno jedino dete?

U tom smislu, i tok emisije je naravno bio očekivan: žena iz ministarstva je pričala o radnim grupama i “prvi stepen drugi stepen treći stepen nasilja”, uvaženi direktor i predstavnik direktorata, govorio je “ja, moje, moji, kod mene, ja, meni, ja”, sindikalistkinja je krivila internet i decu “što za lajkove rade sve”, a psiholog je pričao o politici i kako imamo nasilje u Parlamentu i lažne doktorate, pa deca onda zbog toga postaju loša. Naravno, nije bilo reči o nasilju na fakultetima, da ne pominjem rastuću popularnost rasizma, otvorenog fašizma i opasne ksenofobije kod studenata, a pod uticajem takvih profesora (i to bez lažnih doktorata) eto, na primer baš na tom Filozofskom fakultetu, ali mnogo hoću.

Gosti su pričali o autoritetu, primoravanju na apriori poštovanje starijih i višedecenijski gerontokratski patriijarhalni sistem vrednosti u kom se “detetu zna mesto”: ono je uvek manje važno, ono uvek mora da PRUŽI poštovanje, a da ga nikad NE DOBIJE.

Govorili su o ustajanju u prevozu starijem, o ustajanju u učionici kad stariji udje, o procenjivanju ličnosti deteta na osnovu toga da li direktoru kaže “dobar dan”, i naravno o “vraćanju starih vrednosti”. Niko nije našao za shodno da pomene seksualno nasilje na fakultetima (i ne samo tamo) i da ono, u najvećoj meri, ostaje neprijavljeno, baš zbog toga što su studenti naučeni da je njihova reč i njihova ljudska vrednost uvek manja od onog ko je STARIJI. Kako da prijavi onog što mora da mu ustane u prevozu i koga neprikosnoveno mora da poštuje, ko će mu poverovati da je taj autoritet gnusni zločinac?

Kao najsvetliji primer rešavanja svih problema imali smo prilike da vidimo jednog nastavnika koji je nagradjen, kako nam objašnjava da je tajna uspeha u tome što on razgovara sa svojim učenicima, prati ih i zna pojedinačno, a da se problemi javljaju u kolektivima gde razredne starešine to ne rade. Opet, dakle, pozivanje na praksu seoskog učitelja iz serije “Idemo dalje” kao oblik nesistemskog pojedinačnog “rešavanja” slučajeva. Ti slučajevi nekad u potpunosti prevazilaze znanje i obučenost čak i najnagradjivanijeg edukatora, jer su oblik teških psiholoških i socijalnih problema dece, za koje razredne starešnine uopšte nisu obučene. Tačno mogu da zamislim nekog od ovakvih sagovornika, kako bi, na adolescensku depresiju, rekli  – ajde bre dete, idi malo šetaj po vazduhu, baci taj telefon, izadji sa društvom, treniraj neki sport, da vidiš kako će ta “depresija” da te prodje.

I to je bilo to. Mislim da sam čak i ja zadremala pre kraja, ne znam kako se tačno završilo. Ali znam da nam je cela ova emisija samo još jednom pokazala do koje mere smo, kao društvo, nesvesni sa čim se srećemo, neobučeni da pomognemo, preveniramo, inspirišemo, motivišemo, pa tek onda kaznimo, a previše arogantni i zaglavljeni u iluziji sistema koji nikad nije valjao, da bismo uopšte probali nešto drugačije i novo.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.