Biljana Srbljanović – Crna rupa

Piše: Biljana Srbljanović

Na moju odluku da svoj dom oslobodim od invazije tv programa, uticalo je više pomešanih faktora. Najpre sam, dvadesetak godina ranije, donela odluku da se u mojoj kući televizor “pali” tek od šest popodne, kao da je alkoholno piće. U godinama kada su se pojavile brojne televizije, a samim tim i laž da imamo izbor,  kao i ogroman broj ljudi, i ja sam ujutru prvo uključivala TV, počinjala dan. Moja racionalizacija ove toksične i štetne navike bila je ista kao i većini ljudi – palim TV, jer moram da znam kakvo će vreme biti i da li smo zaratili, je l neko umro, je l makar bio zemljotres? Drugim rečima, ta navučenost na nepotrebne informacije, na jutarnji fiks jednokratnom robom u šta su se pretvorile gotovo sve vesti, kao i u svakoj adikciji uvek je imala neko lažno opravdanje.

Odluka da mi dan više ne počinje tudjom neurozom i da mi se živci ne zatežu do pucanja od kako otvorim oči, a sve zbog suštinski nevažnih, besmislenih tudjih vesti, bio je prvi korak ka isterivanju djavola iz moje kuće. Ipak, trebalo mi je skoro dve pune decenije da jedan običan kućni aparat u potpunosti odstranim iz sopstveog doma. Zaista je delovalo zastrašujuće, ogroman ekran na sred zida a najveći deo dana isključen, bio je kao neka crna rupa, kao tamna mrlja, neka fleka koja sve ruži, kao neka tmina koja te podseća u šta te u stvari večernja konzumacija informacija vuče.

Kad smo tv konačno, dakle, izbacili, postala sam potpuno svesna kako mi je nesvesno iako ne počinjao, a ono jeste završavao dan. U šest uključiš tv program, baš u vreme kad kreću sve glavne večernje emisije koje donose vesti. Onda vrtiš kanale, mahinalno, čim jedan dnevnik završi, odmah predješ na drugi, o istim dogadjajima slušaš po pet puta, svadjaš se sa ekranom isto toliko, loviš razlike u predstavljanju bukvalno nebitnih činjenica, “vidi kako laže, stoka” dobacuješ, vodiš svoju kućnu pravedničku borbu za etiku medija, a uz to – sve to plaćaš iz svog džepa, a za tudju zaradu, neto profit o kom neka grana privrede može samo da sanja.

Jer u tome i jeste stvar, televizija je izvor velike zarade i nije nikakav humanitarni rad na polzu naroda. To odlično vidimo u sukobu na tržištu izmedju dva kablovska provajdera, dva krupna, najkrupnija kapitala, koja se nedeljama u javnosti napadaju, a na ulici bore oko preuzimanja klijenata. Telekom ima štandove ispred SBB poslovnica gde vrbuje ljude, maltene im plaća da predju na pretplatu kod njih. SBB i njihova (Junajted medija) glasila, s druge strane, šibaju kampanju kako Prva TV i pokojni B92 propadaju, te pobegli su im najbolji voditelji, da ne kažemo da rade za režim, ništa gore od tih kanala nema, fuj gradjani, da vam se zgadi život.

Kad je zatim ova opoziciona mreža objavila da neće više emitovati program ta dva kanala, pljuštale su čestitke i pozdravi, zaklinjanje na vernost SBB-u uz ispovesti kako niko nikad nije ni gledao taj program. Možda i nije, ne znam.

Ali stvar se komplikuje kada znamo da su baš Prva i B92 najavili prenos ekskluzivnih sportskih sadržaja i time i višestruko povećali cenu koju bi SBB morao da plati. Radi se o sumama od nekoliko desetina MILIONA, gore dole, ko te pita, ali nije sve u parama ima nešto i u ljudskoj snazi, pa je tako SBB svoju poziciju u pregovorima osnažio pozivom na pobunu gradjana protiv političkog ugnjetavanja njihove kompanije, a bojkot ova dva kanala, predstavio kao gradjansku neposlušnost iz najplemenitijih pobuda.

Kad je urednik Danasa (i zaposlenik iste medijske korporacije) objavio naredjenje da je “Biti pretplatnik SBB danas gradjanska obaveza”, a ljudi ko poludeli počeli da kliču, stvar je prešla u domen paranormalnog. Istini za volju, nekad jeste bilo tako. Nekad smo, za radio B92, kad su ga zabranjivali i gasili, kad su izmišljali vodu u koaksijalnom kablu, jurišali da ga branimo. Ali – deveteset dvojka je bila besplatna. Nismo plaćali da je slušamo i pogotovo nismo jurišali da im olakšamo komercijalne pregovore. Jer suština je upravo u tome: sukob na tržištu i borba giganata da tebi otmu pare od pretplate, ništa drugo. Da taj sukob nije baš revolucionarni, govori i lepota poslovne saradnje opozicionog kabla sa, na primer, nenarodnim Pinkom, kome je, pre samo neku nedelju, bez trzavica i političkih nesuglasica, uredno prodao emitovanje Granda, tog, valjda, sinfonijskog orkestra najvišeg umetničkog ranga.

I ne samo to, usred ove gradjanske odbrane SBB-a, nakon gomile najtežih reči i zavetovanja, biznis dil je iznenada ipak postignut, i prokazana Prva i B92 ipak ostaju u ponudi ovog provajdera. Nikom ništa. Ava, ava, ava, sudija je krava.

Evo ovako, meni svejedno. Kao što rekoh, ni nemam teve. Ali masovna histerija i zaklinjanje na vernost KABLOVSKOM PROVAJDERU, AMAN LJUDI!, koje se shvata kao da je u pitanju vrhunska politička borba, ipak nije normalna. Bolje me poslušajte, kažem vam, recite ne adikciji i izbacite teve.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.