Antivakseri i sloboda govora

Piše: Jovana Gligorijević

Antivakseri u Srbiji ljute se kad ih nazovete antivakserima. Oni, kažu, “samo” postavljaju pitanja. Oni su samo za slobodu izbora, iako svi odreda, kad izbor imaju, odbijaju vakcine. Oni “zdravo sumnjaju”. To što sumnjaju u apsolutno dokazane, egzaktne i nesporne činjenice – nema veze, bitno je da se zaplaši što više ljudi i izlupeta nešto o nekoj globalnoj zaveri novog svetskog poretka, kom je cilj da čuje svaku misao nekog Milorada, dok cirka pivo ispred prodavnice (što bi to iko želeo da čuje, blagi bože).

Kad dobiju upozorenje da je to što čine potencijalno krivično delo, antivakseri se pozivaju na slobodu govora. U redu. Treba sumnjati, to je zdravo. Treba postavljati pitanja, to je osnova kritičkog mišljenja. Ali, sumnjati u dokazano i kao papagaj ponavljati pitanja na koja su odgovori odavno dati, naročito dok smo u pandemiji, simtom je loše namere. Odvraćati ljude od vakcinacije u momentu kad su zdravstveni radnici toliko očajni da preklinju da se sve zatvori i da se ljudi vakcinišu, jednostavno je – zlo.

Drugo, kad već pričamo o slobodi govora, brine li se neko za slobodu govora ljudi na respiratorima? Kako oni da progovore, intubirani i anestezirani? Pita li njih neko nešto? I šta bi rekli, da mogu? Teško da bi bili nonšalantno zapitani i dekartovski sumnjičavi. Da mogu, a ne mogu. Ali mi možemo da budemo razumni i da se vakcinišemo. U ovoj je zemlji do danas od kovida zvanično preminulo 5308 ljudi. To je 5308 grobova. Kad pomnožimo 5308 sa dva, kolika je prosečna dubina groba, dobijamo dubinu rupe u koju nas antivakseri guraju.

Tekst je prenet sa portala nedeljnika Vreme.