Pančić: O izborima bez izbora – srećniji ili pametniji

Piše: Teofil Pančić

Osim što se zna pobednik, zna se i da će ono što preostane u novom sazivu skupštine, dakle, ono što ne zauzme Srpska napredna stranka i njen verni politički Sančo Pansa za XXI vek u vidu Socijalističke partije Srbije, pripasti onima koji su “pristali na igru”: na izlazak na baš ovakve, dakle eufemistički rečeno krajnje čudne izbore.

A ni tu nije kraj: u obratu dostojnom kakvog Joneskovog komada, moguće je čak da će vlast “pogurati” uspeh nekih opozicionih lista, da ne bi bila sama u Skupštini, ne što bi se plašila te usamljenosti, nego što zna da bi to “loše izgledalo pred svetom”.

Među ovima potonjima najviše je aktera sa nepodnošljivo živopisnih desnih rubova političkog spektra, a jedina je neizvesnost u tome koga će od njih režim filtrirati kao najpogodnijeg za buduću rolu parlamentarnog strašila i one “gore” alternative za sve kojima se učini da je naprednjačka vlast nešto najgore što je zadesilo Srbiju još od poslednjeg svetskog rata.

Na drugoj strani, ali u istoj kolevci, vlast će verovatno uzgajiti i izvesnu (bezbedno minornu) količinu “lojalne” građansko-centrističke opozicije mada će njoj biti verovatno mnogo teže namaknuti neophodne glasove, čak i sa ovakvim, prozirno spuštenim cenzusom od samo tri odsto, jer su potencijalni glasači sa ovog dela političkog spektra znatno svojeglaviji, i pitanje je hoće li ih biti dovoljno koje će ovakva ponuda izmamiti da prošetaju do glasačkih mesta.

Kad se kaže “ponuda” čak se manje misli na politički kvalitet i verodostojnost onih koji su pristali da se kandiduju pod ovakvim uslovima, a više na činjenicu da je teško motivisati za izlazak na izbore nekoga ko ne može da se nada ne samo pobedi svojih kandidata, nego ni nekoj osobito smislenoj i časnoj njihovoj participaciji u budućem parlamentarnom životu. Koji je, uostalom, već sam po sebi dovoljno obesmišljen i obezvređen da budući raspored rola u tom teatru apsurda nikome nije naročito zanimljiv. Srbija danas je zemlja u kojoj samo jedan akter igra stvarnu dramsku ulogu (i sam je sebi režiser), a svi drugi jedva da su i epizodisti – bilo da igraju u njegovom timu ili u onom koji ima nezahvalan i nemoguć zadatak da ubedljivo figurira kao oponentski.

Iz svih gore navedenih razloga – a oni su samo vrh ledenog brega – jasno je da će od nominalno najvažnijih rezultata, onih koji određuju raspored mesta u budućem sazivu Skupštine, važnije biti kolika će biti izlaznost na izbore, jer će se po tome meriti (ne)uspešnost bojkota izbora na koje je pozvao deo opozicije, uglavnom oko Saveza za Srbiju.

Stvari će po svoj prilici biti takve da će u nedelju uveče svi proglasiti pobedu – i učesnici, i bojkotaši. Ali je nejasno, kakav god da bude odziv, na čemu se konkretnom temelji uverenost zagovornika (ne pišem “organizatora”, jer nikakva se organizacija tu ne vidi) bojkota da će bilo koji stepen građanskog neučestvovanja na izborima, a koji bi se mogao pripisati bojkotu a ne pukom neučestvovanju u izbornim radnjama, u nekoj budućoj političkoj dinamici biti pretočen u uspešno osporavanje legitimnosti vlasti stečene, to jest zadržane, na ovakvim izborima.

A ovo, opet, nikako ne znači da će takva vlast biti legitimna. Vlast koju verifikuju izbori u svakom bitnom smislu daleko ispod osnovnih standarda savremene pluralističke demokratije to ne može nikako da bude, pa makar i dobila devedeset odsto glasova uz isto toliko procenata izašlih na izbore. Štaviše, a samo naizgled paradoksalno, što su viši njeni procenti učešća i podrške, to je njena legitimnost otvorenije i ogoljenije ništavna…

“Najbolje” procente, uvek blizu apsolutnih, ionako uvek imaju tiranije. Ali odatle pa do efikasnog dezavuisanja i naposletku “rušenja” takve vlasti može da bude zamorno i frustrirajuće dugačak put, pri tome i neizvestan, jer usput ima više nego dovoljno prilika i iskušenja da se zaluta.

Bližeći se zaključku, moglo bi se doći u iskušenje da kažemo nešto oveštalo tipa “Videćemo šta će biti, bićemo pametniji u nedelju uveče”. Nevolja je, međutim, u tome što teško da ćemo biti “pametniji”, bićemo samo još malo nesrećniji, to je sve. Jer će još malo jasnije biti vidljivo do koje je mere Srbija ostala bez institucija, bez balansa, bez javnosti, bez zakona i onih koji ga sprovode, bez istinskog pluralizma, naposletku – bez vlade i parlamenta, bez politike, političara, stranaka (nema više čak ni vladajuće stranke, i ona krije vlastito ime). Na koje se ljutimo dok su tu, ali kada ih ponestane shvatimo da nas i oni dele od ništavila otužne jednoobraznosti bez nade, smisla i cilja. Srećni su oni koji ipak veruju da bi u ponedeljak Srbija mogla ipak da osvane drugačija. Ta sreća, doduše, neće trajati dugo, ali možda je i to neka vajda.

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Tekst je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.