Biljana Srbljanović – Mogućnost učinioca

Autorka: Biljana Srbljanović. Izvor: Facebook post

Sa zakašnjenjem čitam dopise roditelja žive dece iz Ribnikara o razlozima njihovog protesta i pokušavam da ih shvatim. Ne uspevam.

Njihova deca su, kažu, pod rizikom da budu “retraumatizovana” jer “nemaju pravo da se igraju”, zato što nisu mogli odmah u septembru da “šutiraju loptu” baš tamo gde su htela, i zato što je deo škole sa svečanom salom – zagrađen pa nemaju gde da prave “priredbe”.  Tate i mame su, piše, morale da izmišljaju da se teren “popravlja”, kao da su bebe u jaslicama, a ne đaci škole u kojoj je bilo moguće da stasa masovni ubica.

Žale se da im deca nisu verovala. Pa nisu, kad ih lažete.

Oni dalje tvrde da ograđivanje poprišta masovnog ubistva tuđe dece predstavlja ukidanje njihovoj deci “prava na život” i “slobodu kretanja”.

Ovo su samo delići tog neshvatljivog dokumenta, pisanog kao poziv na borbu protiv onih što pokušavaju da spreče normalizaciju upotrebe delova škole koji su poprište zločina.

Taj dopis je poziv na banalizaciju polja  patnje, normalizaciju i “sekularizaciju” svetog mesta traume, a time neminovno uvod u zaborav ne samo žrtava, već i mogućnosti ovog zločina i odgovornost za stasavanje učinioca.

Nije neki slučajni prolaznik upao u zgradu i pobio decu Ribnikara, neko ko je došao “sa strane”, neko nepoznat i nepripadajući školi.

Ne. Ribnikarac je to učinio.

Nisu samo žrtve i preživeli deo te škole, nego je to i on:

“fino” dete, iz “fine” porodice, odličan đak, Ribnikarac za primer.

Škola je zato ne samo mesto sećanja, već i odgojiteljica tog zla, opasno podsećanje šta nam se dešava kada zaboravljamo zločin, kada ga zatrpavamo zaboravom, misleći da tako štitimo sebe.

Šta je škola kriva ili šta sam ja kriv, čujem svakodnevno, Kecmanović je izuzetak, može da se dogodi svuda?

Možda može, ali nije. Dogodilo se ovde, u Ribnikaru, tom što se roditelji dela preživele dece ubiše da sve bude kao da ništa nije dogodilo.

Šta će biti sa kabinetom za istoriju u kojoj su deca streljana, govore nam ovi ljudi kad se žale što je škola lišena “prostora za kabinetsku nastavu”. Nastavu čega?

Koje istorije? One u kojoj zaboravljamo sve: i ratove, i zločine, i izdaje i genocid, pa i masakr nezaštićene dece, pa se posle čudimo šta nam se to dešava?

Dopisivaću očigledno još bujice reči, jer ovo je  pitanje o kome najmanje treba da odlučuju samo roditelji uskogrude katastarski umrežene zajednice, tim pre što su neminovno samo privremeno povezani sa tom školom. Njihova deca će za godinu ili šest, otići odatle, stasati, živeti svoje živote, porasti, proći kroz druge škole, menjati adrese, društva, države, pa i terene za fudbal, a mrtva deca, to, na žalost, nikada neće. Ona će zauvek ostati u Ribnikaru.

Pišem ovo iz deset puta, jer ne dolazim sebi.

Setila sam se na šta me sve podseća: na ono kad Berlin  mora da upozorava turiste da Memorijal holokaustu nije mesto za, na primer, loptanje.