Danas ću u šetnju, tu po kraju, pola sata. Treći put za 39 dana. Samo kažem, ne kukam zbog nedobrovoljnog zatočeništva, niti prekorevam vlast zato što me je protivustavno zatvorila, zaista samo kažem da ću danas u šetnju jer je to dobro za mene.

Živim u uličici koja vodi prema Hramu svetog Save, i koja je svake godine u ovo doba (subota posle 23h) izuzetno živa, zato što reka ljudi žuri na Uskršnju liturgiju. U toku je policijski čas, pre neki dan su se Srpska pravoslavna crkva i država dogovorile, istina jedva, da vernici ostanu kod kuće, najavljeno je da će Uskršnja liturgija biti održana u prisustvu kamera ali ne i vernika, i u mojoj ulici je tišina.

Otkako je počelo vanredno stanje (a danas je tačno 32. dan) svima nam je nešto zabranjeno. Osim uz posebnu dozvolu, radnim danima zabranjeno nam je kretanje do 17, vikendom smo zaključani, zavisi kako nadležnima dune, od 40 do 80 sati, stariji od 65 ne smeju napolje nikada, okupljanja ne dolaze u obzir. I za svako kršenje sedi kazna, novčana ili zatvorska. Svima nam se naređuje i zabranjuje, samo se na Srpsku pravoslavnu crkvu – apeluje.

Iz dana u dan, u ovo vreme pandemije, svuda oko nas sve same uznemirujuće vesti. Ne mislim da one koje se u ovoj situaciji podrazumevaju a koje nam svakog dana u 15h saopštavaju lekari, mislim na one o kojima čovek ne zna šta da misli.